уторак, 30. април 2013.

АРИЈЕВСКА ДОКТРИНА БОРБЕ И ПОБЕДЕ - ХЕРОЈИЗАМ, СВЕТИ РАТ И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА



Евола 1919.


За древнога Аријевца, рат је подразумевао борбу између метафизичких сила. Са једне стране ту је олимпијски принцип светлости, уранске и соларне стварности; док је са друге стране груба сила, титанско-телургијски (земни) елеменат у класичном смислу, демонско-женске суштине. Мотив метафизичке борбе стално се пројављује кроз безбројне облике мита у свим традицијама аријевског порекла. Свака борба у материјалном смислу је проживљавана са мањом или већом свешћу. Аријевска раса је сматрала себе армијом олимпијског принципа; сходно томе неопходно је повратити ове представе код Аријеваца као оправдање или врхунско посвећење сваке хегемонистичке тежње, али такође и саме идеје Царства чији анти-секуларни карактер је очигледан.


За поглед на свет укорењен у традицији свака видљива стварност је симболична. Ово се такође односи и на рат, посматран са субјективне и унутрашње тачке гледишта. Рат и Божји Пут су дакле спојени у једну целину.


...Као што је познато, Валхала (Valhöll) је центар небеске бесмртности, резервисан углавном за јунаке пале на бојном пољу. Господар овога места, Один (Óðinn, Вотан, Wōđanaz), је према саги Инглинга (Yinglinga saga) показао херојима пут који води до места богова, где цвета бесмртни живот. Према овом предању, ни један култ или жртва није вреднија Врховном Богу и нико не даје богатије плодове од оне жртве коју приноси онај у борби павши на бојном пољу. Осим тога, иза конфузног и популарног представљања Wildes Heerово значење је скривено: кроз ратнике који су пали жртвујући се Одину, овај бог увећава силу потребну за коначни обрачун (Рагнарок, Ragnarök), ''сумрак богова'', против силе која угрожава свет од древних времена. Ово јасно илуструје аријевски мотив метафизичке борбе. У Еди (Edda) стоји да ''без обзира колико велик број се окупља у Валхали, никад их неће бити превише кад Вук дође''. ''Вук'' је овде симбол мрачних и дивљих сила које је свет Аесира (Æsir) успео да веже и потчини. Арио-иранска концепција Митре, ''будног ратника'' који се на челу фравашија (fravaši) бори против непријатеља аријевског Бога Светлости је потпуно аналогна. Ускоро ћемо се бавити фравашијем и кореспонденцијом према Валкирама у нордијској традицији. За сада би објаснили опште значење ''светог рата'' другим, сагласним сведочењима.


Не треба да вас изненађује ако би се односили у првом реду на муслиманску традицију. Овде муслиманска традиција служи као предајник арио-иранске традиције. Идеја ''светог рата'', или бар елементи које овде разматрамо, дошла је до арапских племена из персијског света. То је дакле био касни препород примордијалног аријевског наслеђа и, гледано у том светлу, свакако га можемо усвојити.

У овој традицији се разликују два ''света рата'': ''већи свети рат'' и ''мањи свети рат''. Разлика је заснована на казивању (хадис) Пророка који је, након повратка са војне експедиције, рекао: ''Враћам се сада из мањег у већи рат''.

У том смислу ''већи свети рат'' припада духовном поретку. Мањи свети рат је, насупрот томе, физичка борба, материјални рат вођен у спољњем свету. Велики свети рат је борба човека са непријатељима које носи у себи. Тачније, то је борба за натприродно, урођено у човеку, против свега што је инстинктивно, страствено, хаотично и у складу са силама природе. То је такође идеја која се објављује у тексту древне аријевске ратничке мудрости:

''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''

Неопходан предуслов за унутрашњи рад на ослобођењу је уништење овог непријатеља једном за свагда. У контексту херојске традиције, мањи свети рат – тј. спољашња борба – служи само као средство којим се постиже већи свети рат. Из овог разлога ''свети рат'' и ''Пут Божији'' се користе као синоними у текстовима. Тако читамо у Кур'ану: ,,И нека се зато на Алаховом путу боре они који не жале жртвовати живот на овом свету за онај свет. А онога ко се бори на Алаховом путу па погине или победи, Ми ћемо, сигурно, обилно наградити.'' (IV, 73) И даље: ,,... Он неће поништити дела оних који на Алаховом путу погину, и Он ће их сигурно упутити и прилике њихове побољшати, и у Џенет их увести о коме их је већ упознао''. (XLVII, 5b-7)

Ово је алузија на физичку смрт у рату што одговара савршено такозваној ''тријумфалној смрти'' (mors triumphalis) у класичним традицијама. Међутим иста доктрина се може тумачити и у симболичном смислу. Онај који је у ''малом светом рату'' био у стању да оживи ''велики свети рат'' креирао је у себи силу која га ставља у позицију да превазиђе кризу смрти. Чак и без физичке смрти, кроз аскетизам акције и борбе може се искусити смрт, може се победити изнутра и реализовати ''више од живота''. У ствари, у езотеричном смислу, ''Рај'', ''Царство Небеско'' и аналогни изрази нису ништа друго до симболичко представљање (смишљено за људе) трансценденталних стања свести на вишој равни од живота и смрти.

Ова разматрања би нам требала омогућити да распознамо исти садржај и значења у оквиру спољне манифестације хришћанства коју је носила западно-нордијска херојска традиција у време крсташких похода. У крсташкој идеологији ослобађања Храма и Свете Земље има додирних тачака – и то више него што се обично сматра - са нордијско-аријевском традицијом која се односи на мистични Асгард (Ásgarðr), далеку земљу Аесира (дом богова) и хероја, где смрт не влада и где становници уживају бесмртност и надприродни мир. Свети рат се појављује као интегрално духовни рат, толико да би могао да се упореди са пророковим ,,купањем које је као ватра чистилишта, али пре смрти''.

Свети Бернар објављује Темпларима: ,,Слава је ваша ако никад не напустите битку, али је још већа слава зарадити круну бесмртности на бојном пољу.''

Апсолутна слава, приписана Богу који је горе, на висини (Gloria in excelsis Deo), постоји такође и за крсташа. Насупрот позадинском Јерусалиму у смислу ''мањег светог рата'' може се видети двоструки аспект небеског и земног града и крсташки рат као увод у истинско испуњење бесмртности.

Војне променљивости крсташких похода изазвале су конфузију, почетну збуњеност, па чак и колебљивост у вери. Али је касније њихов једини ефекат био да прочисте идеју светог рата од свих остатака материјалности. Несрећни исход крсташког похода могао би се упоредити са врлином гоњеном од несреће, врлином чија се вредност може једино упоредити и наградити у светлу надземног живота. Иза победе и пораза, вредносни суд је фокусиран на духовну димензију акције. Дакле, свети рат је био користан сам по себи, независно од својих видљивих резултата, као средство за постизање надличне реализације кроз активну жртву људског елемента.

Исто учење се појављује, уздигнуто до метафизичке равни израза, у познатој аријевској Песми о Божанству (Bhagavad-Gita). Хуманистичка саосећања и емоције које ратника Арџуну одвраћају од борбе против непријатеља окарактерисане су од стране Бога као ''срамна слабост недостојна Аријевца, што не води небу''.(II, 2)

Уместо тога, Бог обећава следеће:

,Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага,
Зато устај, Пртин сине,
Чврсто решен да се бориш.''
(II, 37)

Унутрашњи распоред за преображај мањег светог рата у већи свети рат је јасно описан на следећи начин:


''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''
(III, 43)

Подједнако јасним изразом описана је чистоћа ове акције: ван материјалног циља, изван сваке страсти и људског импулса:

''Исто цени радост-патњу
Добит-штету, успех-пораз;
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех пасти нећеш!''
(II,38)

Као даље метафизичко утемељење Бог просветљава свога слушаоца о разликама између апсолутног духа, који је неуништив, и материјалног, људског елемента који поседује само илузорно искуство.

С једне стране Арџуна постаје свестан метафизичке не-стварности – шта неко може да изгуби и проузрокује други да изгубе, на пример пролазан живот и трулежно тело; док је с друге стране Арџуна доведен до искуства манифестације божанског као снаге која чисти онога који је доживљава до неодољиве апсолутности. Када је сваки ограничени облик постојања превазиђен или уништен у борби, ова сила постаје застрашујуће очигледна. У овим терминима се енергија способна да изазове херојску трансформацију личности може правилно дефинисати. До оне мере докле је у стању деловати у чистоти и апсолутности, ратник ломи ланце људског, призива божанство као метафизичку силу уништења коначног, и ефикасно привлачи ову силу у себе налазећи у њој своје просветљење и ослобођење. Слоган другог текста који припада истој традицији је одговарајући овде: ''Живот – као лук; ум – као стрела; мета коју треба погодити – врховни дух; спојити ум и дух као што испаљена стрела погађа мету.''

Веома је значајно то да Бхагавад-гита представља ова учења која објашњавају како више фазе метафизичке реализације борбе и херојизма требају бити схваћене у односу на примордијално аријевско наслеђе соларне природе. Ова учења су уствари дата од стране ''Сунца'' примордијалном аријском законодавцу Мануу, а касније су одржавана кроз свету лозу Краљева. Током векова учења су изгубљена, да би их божанство поново објавило – не свештенику, већ представнику ратничког племства, Арџуни.

Нема коментара:

Постави коментар