недеља, 27. октобар 2013.

Други антикапиталистички марш у Гепингену

Мобилизација је почела неколико месеци раније, уз хиљаде плаката, налепница, и неколико јавних информативних догађаја. Диктаторска демократска власт, је кроз медијске лажи покушала да забрани марш, али се организатор позивао на слободу говора и право на излагање.

Антифа је покушала да блокира возове којим су националисти ишли на скуп, што показује, по ко зна који пут, ко су и шта су ти "антифашисти".

На почетку говор је одржао Michael Brück из Дортмунда. Представник партије "Die Rechte" и говорио је о ситуацији у Дортмунду и Немачкој проузроковане од стране демократа.


Након тога говорио је активиста из Тирингије, о руководству града Гепингена и "антифашистима" који су покушали да блокирају марш.



Након ових говора марш је почео, учесници су узвикивали пароле против система, и говорили из звучника током марша.

На маршу су били и гости из Грчке, који су са Немачким друговима разговарали о заједничким проблемима и заједничкој борби ова два братска народа.


Затим је Dieter Riefling, старији саборац из Доње Саксоније одржао говор. Капитализам уништава Немачку, радници постају робови, људи су само бројеви у машини, није им дозвољено да мисле и користе се само за производњу и потрошњу.


Говор је држао и гост из Швајцарске:


Последњи говор је био активисте из Штутгарта, који је предложио националистима да инфилтрирају у систем, и да се укључе се у спортске клубове. Људи неће одбијати људе из свог комшилука који су у фудбалском клубу, на пример. Људи су склони томе да верују шта им познате личности кажу.

Након тога марш је требао да се настави, али полиција није била у стању (или није хтела) да помери са пута "антифашисте", који су протестовали против митинга.
Марш се завршио минутом ћутања за саборца који је умро само дан раније.

Autonome Nationalisten Göppingen

Браниоцима Белог Дома

У част народа који је 04. октобра 1993. устао против Јељцинове диктатуре.


На улицама су лица безбојна и тмурна.
И поново над домовином мрак диктатуре

Ни руског крика, ни руских новина
Помрачење Русије на много година
Опет су нас они, као децу тукли
И руски тенкови по Русима пуцали
И гнусно и горко до суза у души
Зар више никада нећемо устати?
Може бити, да су пуцали у било ког преосталог
Последњи борци у беззаконој страни?
И робови немају свест о кривици.

Валерий Хатюшин




субота, 26. октобар 2013.

Заједница људи као алтернатива капитализму

Заједница није апстрактна појава, она је изнад човека, састоји се од малих, локалних односа. Као део овог односа, постоје природна удружења и односи друштвених јединица које чине основу за хармонично друштво. Ова природна удружења и друштвене јединице се формирају у породици, заједници и нацији . Национална свест се може посматрати као колективно осећање и историјско наслеђе предака. Она је чврсто укорењена у заједничком језику, као и у психолошкој природи човека. Свака нација се може посматрати као део човечанства, и као независна, природна заједница. Народ и заједнице које се формирају постепено на одређеном региону су постали синоним за термин - нација.

Народ је природно органско друштво, настао када државе још нису ни постојале. Држава често замењује солидарност слободу и националну свест у државни систем и "законе" чија је социјална политика погубна за нацију, а идеална за капиталисте и бирократе. Једини начин да се превазиђе овај систем је раст праве природне структуре која постоји у облику породичних и традиционалних заједница.

Дакле, наш главни непријатељ је глобализам, отуђеност, материјализам. Овакав систем не може да доведе до "напретка човечанства", jер човечанство може постојати само ако постоје нације. Материјалистичка, хладна логика се налази у корену две идеологије: капитализму и комунизму, који су суштина тоталитарног менталитета. Алтернатива би требалo да буде стварање, уместо уништавања - Стварање потпуно новог духа.

То се може створити само кроз изградњу међусобних економских заједница, задруга, као и у буђењу националне свести, као одговор капитализму и глобализму. Данас су социјалне разлике веће него икад, култура и идентитет нација су под агресивним ударом глобалистичких компанија, Холивуда, Мек Доналдса и других елемената модерне културе. Упркос свему томе, постоји жеља људи да знају свој идентитет, корене, културу, историју, прошлост. У свету глобализације, национална свест постаје све важнија. Систем не нуди решење, већ је део проблема, директно учествује у глобализацији, подстицањем све веће имиграције у европске земље, и уништавајући мала газдинства у корист крупног међународног капитала.

Сами за себе, независно од система, морамо начинити прве кораке у стварању и оживљавању наше природне заједнице.

0% мржња - 100% идентитет

Марш у знак сећања на хероје Украјинске устаничке армије у Виници

У Виници је 14. октобра одржан марш у знак сећања на хероје Украјинске устаничке Армије. На ком је присуствовало 150 Украјинских аутономних националиста.





Учесници марша су узвикивали побуњеничке пароле устаничке армије, и носили црвено-црне барјаке, симболе УПА.



Уз повике "Слава Украјинским херојима", стигли су до одредишта, где је одржан говор "Наша земља - наши јунаци". Маршу се придружио велики број пролазника.



Овога пута, марш је пратио рекордан број "чувара реда"...3 пута више него првог маја, када су Украјински аутономни националисти такође одржали марш.

Resist Magazine


Први и други број магазина Холандских другова можете скинути овде:
ACNAKN_- Resist_ Magazine -_Edition 1_- 2013
ACNAKN_- Resist_ Magazine -_Edition 2_- 2013


четвртак, 30. мај 2013.

Варг Викернес - Позив на Отпор



Драги Европљани и сви остали,

1994. године сам написао у "Варгсмал"-у да су наше владе пустиле толико муслимана у наше земље, вероватно зато што желе да се осећамо довољно заплашено да би подржали Израел без обзира на све. То је било пре него што је влада САД у тајности покренула своју кампању терора на сопственом становништву, и окривили муслимане, да би имали изговор да започну "Рат Против Терора" и потчини друге земље, без превише протеста, али данас та прилично оригинална хипотеза од 1994 изгледа да има више истине него што сам могао да замислим.

Оно што смо видели од 9 / 11 је веома агресивна кампања од стране неких група и фирми састављено од веома богатих појединаца, да нас натерају да прихватимо све више и више надзор и понижења у име "рата против терора". Они чине све како бисмо се ми одрекли све више и више наших права и слобода, и све то је урађено у име овог лажног "рата против терора" и наравно "безбедности". Наше безбедности, наравно ... Повећана контрола аеродрома, електронски пасоши; ДНК базе података; базе података личних информација; више полицијског надзора; више камера на више локација; нових закона, и тако даље. Они уводе нове начине да се побољша наша "безбедност" скоро сваке недеље.

Да су увели сва своја средства у борби против "тероризма" и учинили да наша друштва постану "безбедна" у току једног дана, свако од нас би схватио шта они покушавају да ураде - и ми би се тад побунили. Зато, они то раде постепено и временом. Након неког времена, они ће имати довољно уведених средстава да не можемо да се побунимо, чак и ако видимо све њихове лажи и ослободимо се од њиховог испирања мозга и успемо да мислимо сами за себе довољно дуго да схватимо да морамо да се побунимо против њих. Могу додати да смо ми већ далеко прошли Орвелову дистопију 1984 у многим аспектима; ово је већ много горе за многе од нас од онога што је он описао! Ускоро ће сви бити у ланцима - менталним ланцима (кроз испирање мозга), као и физичким ланцима.

Дакле, шта је то што они желе? Зашто желе да нас све претворе у робове? Наравно да се ради о моћи и новцу - то је одувек била њихова главна покретачка снага - али такође се ради о мржњи. Ови богати појединци нас мрзе; они мрзе нашу културу, они мрзе нашу филозофију, нашу историју, наше митологије, наше вредности, нашу религију и што је најважније, ОНИ МРЗЕ НАС. Кад кажем нас, мислим на нас европског порекла. Наравно, они мрзе и све остале, али њихова мржња према Европи и све европско је кључно овде и разлог зашто они раде ово што раде - и не разумеју ни сами зашто! То их чини још опаснијим, јер они мисле о себи и представљају себе - са својим масивним машинеријама пропагандне - као жртве кад год ми протествујемо против онога што они раде, и увек поступају у складу са тим.

Они мисле о себи као узвишенима од осталих, и некако верују - можда инстинктивно - да имају право да нас униште ако могу. Тренутно, они то не могу уколико им ми то не дозволимо, ми смо паметнији, јачи и бољи од њих, али из неког разлога смо их пустили да то урадите, иако полако и помало нерадо, ми смо то урадили још од времена христанизације народа Европе, и чак још више од 1789. године, па чак и више од 1881. године, па све више од 1918., па све више од 1945., а још више од 2001. Данас чак и ми сами себе мрзимо, јер смо толико скренули ментално од њихових лажи и пропаганде и тако испражњени, разрушени и исцрпљени њиховом 2000 година дугом кампањом да нас униште.

Драга браћо и сестре Европљани; пазите на моје речи и обратите пажњу на ово што вам кажем у овом допису! Будите храбри, будите јаки, будите паметни, будите Европљани! Ослободите себе од утицаја ових прљавих звери над вама и вашем дому! Исцелите себе! Исцелите свој род! Исцелите Европу! Европу и све остале; ОДУПРИTE СЕ НЕПРИЈАТЕЉУ!

 Варг Викернес - Текстови на српском језику

понедељак, 27. мај 2013.

25 Мај. Дан против Монсанта!


Аутономни националисти из Холандије - Vrije Nationalisten, су учествовали у маршу против Монсанта, светског лидера у производњи генетски модификованих организама,  25. маја ове године. Лепо је видети да су овакви скупови имали велику подршку широм света, јер су многи људи су изашли на улице да протестују против тровања свог народа.

Најјачи капиталисти света стоје иза ове компаније,  производећи пестициде, генетски модификована семена кукуруза, соје, и других култура.., стичу профит, и лако се богате..

Националисти у Холандији су јасно ставили до знања да не желе те отрове у својој земљи, која ионако има проблема са имигрантима, наркоманијом, и омладином која је без морала, и воље за икакву борбу против окупације своје земље.

субота, 18. мај 2013.

Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло


 
 
Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, превенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубокое разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостиам које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која верковима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликовна снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је слчај и са било којим старим племством које се снажно и сдрачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), кончно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, страста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која лружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом...

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавајуса њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

недеља, 12. мај 2013.

Sir Oswald Mosley – Синдикализам – радничко самоуправљање





1. Синдикализам, или цеховски социјализам, залаже се за социјалну правду и препознаје право појединца да ради и зарађује за своју породицу и себе, тако да увек осигурава да се то право не сукобљава са општим добром других људи, односно заједнице. Синдикализам се стога не ће мешати у рад појединаца који поседују трговине, који воде породична имања или мање обрте; а посебно неће захватати оне појединце који лансирају нове технологије или индустријске гране. Групе техничара и стручњака могу радити на тим новим пројектима у индустрији, али почетни изум, или касније, способност вођења истих, готово је увек у правилу рад појединца или вође. Ако је уништен појединац, уништен је заједно с њим и напредак. Стога ће синдикализам остављати слободан пут и слободу креативности за појединачне иницијативе. Све што се од таквих појединаца тражи јесте обазирање на социјалне законе, тј. да осигуравају својим радницима адекватне плате, и дакако одговарајуће радне услове. Такви појединци ће бити заштићени, и заправо ће бити подстицани на побољшање својих пословања у целини.

2. Индустријске гране и предузећа које су превише израсле да би њима управљао појединац ће бити синдикализована. Оне ће пасти под пуну контролу запослених који у њима раде. Радници ће формирати Збор, који ће заузети место од дојучерашњих тзв. деоничара; састајаће се у регуларним периодима како би изабрали индустријског председника, директоре, и остале руководитеље као и надређене из својих редова. Сваки радник имаће једнако право гласа након одређеног пробног времена. На крају сваке године, директори ће подиелити зарађену добит међу члановима Збора. Исто тако, уколико већина Збора, у било којем периоду током године тако одлучи, могу бити такође испитани положаји директора. Председајући и директори ће од Збора преузети сву егзекутивну власт и моћ, како би управљали индустријом кроз одређени и договорени период, на крају којег ће полагати рачуне Збору, који ће их или распустити или им потврдити нови мандат.

3. Иако ће привредна контрола бити предана радницима на самоуправљање у најкраћем могућем времену, то се не може постићи преко ноћи. Стога ће неке мере делимичне контроле сместа бити предате радницима, док пуна контрола не буде проведива. Овај привремени период ће такође служити за упознавање радничких представника са вођењем предузећа на максималном нивоу.
У овом привременом периоду, половина Управног одбора ће бити бирана од стране радника из њихових властитих редова. Сви квалификовани радници ће гласати са једнаким правом гласа, и моћи ће посећивати деоничарске састанке. Од целе поделе добити, пет посто ће бити подељено деоничарима, а већински остатак међу радницима. Сличан састав делимичне контроле биће усвојен у будућности, када год се оформе нове индустријске гране од стране појединачне иницијативе, и када исте порасту до те границе када им један човек не буде могао сам управљати. Тада су исте уствари спремне за синдикализацију.

4. Синдикализам се залаже са радничко самоуправљање државне привреде и свих предузећа. Израз “радник” подразумева и директоре, техничаре и оперативце, тај израз означава функције, а не социјални статус. Управо из тих редова радника ће бити бирани председавајући директор, други управитељи, и остали руководитељи, од стране Збора, дакле сасвим супротно од декадентног капитализма, када су исти били бирани од стране већинских деоничара.

5. Радничко самоуправљање, тј. контрола над својим предузећима (и уопште привредном граном), значи у ствари потпуну владавину демократије унутар индустријске структуре. Влада ће се мешати у ово поље једино онда ако се људи као целина буду израбљивали, у смислу великог подизања одређених цена, како би одређена група постигла претерану добит. Изабрана од већине људи, влада ће пратити и штитити интересе већине. Све време већина, или боље рећи интереси већине, морају предњачити над мањином/појединцима. Тенденција према неоправдано високим ценама би у већини случајева била проверавана, и то великим мерама заштите надметања унутар синдикалне индустријске гране, тако што би иста сузбила сваки покушај шпекуланата да лажирају берзу против интереса радника, као и разним случајевима преваре људи наспрам банака и других финансијских тела, тако их формирајући у истинске службенике индустријске гране, и тако стварајући више расположивог капитала за инвестиције у исте, кроз владине вредноснице, националне штедње итд.

6. Синдикалне школе.
Свака индустријска грана ће имати довољан број техничких установа за образовање нових чланова из образовних школа. Те синдикалне школе ће такође бити доступне за образовање радника који би били вољни попунити места директора и других позиција у предузетном водству. Право похађања истих биће омогућено свима који раде у тим одређеним предузећима и индустријским гранама за које се и квалификују. Тако ће се уједно избећи даљње или ново формирање наследних друштвених класа. За сваког појединца ће бити прилике, али привилегије за никога. Само ће дипломирани радници из синдикалне школе бити у могућности бити бирани за место у Управном одбору предузећа.

7. Плате и профит.
Сваки радник ће настављати да прима основну стопу плате за рад, која ће се повећавати како се буде повећавала свеопшта национална производња. Као последица тога, радници ће бити прозвани делити добит од индустријске гране; раднички део ће зависити од њиховог стажа и позиције. Синдикализам ће осигуравати наградне бонусе за стаж и позицију како би охрабрио мушкарце и жене да наставе устрајати у изградњи својих предузећа и индустријске гране, иако синдикализам нема намеру ни на који начин кажњавати или закидати права оних радника који услед своје старости пред пензију не буду у стању пратити производњу или делатности својих млађих колега, јер синдикализам то подразумева као један природан процес. С друге стране, постојаће подстицање да радници теже ка повишици, и тако ће се стварати својеврсни филтер – само најбољи људи ће сести на чело и врхове предузећа те индустријске гране. Радници који се буду нашли у позицији преласка из једног предузећа у друго предузеће, имаће право заједно са собом пренети и своје наградне бонусе, али позицијски бонуси ће варирати, и зависити ће о повишице или деградације код сваког појединца.

8. Осигурање у индустријским гранама.
Синдикалистима је непожељан сваки облик неправде око исплате ђутура радницима, независно од њихових општих прихода, у случају болести или старосне пензије. Стога треба свим радницима омогућити праведну и поштену одштету у таквим случајевима, како би исти били и тада у могућности задржати једнак стандард живота. Исплата у случају болести и компензација у случају повреде на раду би износила најмање 75% од радничке плате, и била би исплаћена одмах због тренутне неспособности обављања посла. Мировине у индустријског грани би требале бити повезане и са предпензијским стажем, службом и платом. Ове пензије ће аутоматски расти складно са порастом општег стандарда живота.
Доприноси којима би се покрила исплата ових пензија и благодати била би исплаћивана од стране Државног пензијског фонда, којег би финансирали делом радници, а делом послодавац или индустријски синдикат. Доприноси би били базирани на клизној скали, те би износ био узиман од радничке плате и броја уздржаваних. Скала доприноса би почињала са минимумом, којег не би доприносио радник, те би се поступно дизала са средњом платом, и била би све стрмије са вишом платом. Доприноси од послодавца или синдиката би деловали обратно од оних радничких. У овој шеми би права од доприноса у функционисању рада мировинског фонда и Државног завода за мировинско осигурање била прикладно очувана.

9. Вишак радне снаге.
Сваки радник који буде вишак ће остваривати једну пуну месечну плату за сваку годину свог стажа, уколико не буде отпуштен својом властитом грешком, са минимално једном недељном платом, за тромесечје или мање стажа.

10. Компензација деоничарима.
Синдикалисти су одлучни у намери да ликвидирају наслеђени терет дугова у индустријској грани. Из тог разлога нипошто неће понављати погрешке Лабуристичке странке, чија је политика водила ка осуђивању будућих нараштаја људи на доживотни знојни труд и ринтање са циљем наставка омогућавања деоничарима и њиховим наследницима трајно уживање и бесрамну лењост, на крви и зноју радничке класе. Када читава индустрија буде синдикализована, деоничари ће изгубити и привилегију постављање Управног одбора, и своје деонице у индустријској привреди, за годишњи пензијски износ не већи од 5% од њихових удела деоница, и то само за време њиховог животног века, дакле без могућности неповредивог наследства. Наиме, након смрти умировљеника његов наследник ће примати доживотну исплату не већу од половине првобитне пензије. Деонице корпоративних тела ће такође бити ограничене, и то на период од 25 година. Ове мировине и исплате ће осим тога бити исплаћиване једино онда када предузеће буде остваривало адекватну добит.

11. Будућа улагања.

(а) Приватна штедња – Јавности неће бити омогућено улагање у индустријску привреду у тренутку када исто буде синдикализовано, али ће се јавност подстицати на улагање у државне вредноснице, државну штедњу, локалне вредноснице и сл.

(б) Штедње у индустријској грани – Индустријска грана ће бити подстицана да позајмљује фиксне каматне стопе Државном индустријском и улагачком фонду, како би исти био у могућности потпомагати индустријски развитак. Како би се основао фонд, потребна је индустријска пристојба не већа од 5% расподељене добити, коју је могуће остварити у склопу саме индустријске делатности.
У наведеном програму индустријска грана има две могућности за зајам неопходног капитала за инвестиције под ниским каматним стопама, или од стране Државе кроз индустријску банку, или из свог властитог фонда. Нити у једној од ових могућности не ће бити никакве прилике за нову деоничарску елиту, да се иста уздигне, осили или преузме контролу над индустријском граном.

12. Веће за обнову и развитак.
Држава ће оформити Веће синдикалних вођа, и синдикат дужносника, техничара и знанственика, који ће имати задатак планирања проширења индустрије, и када је то нужно, затварање застарелих индустријских грана и предузећа, пре неголи њена застарелост и немогућност конкуририсања савременим предузећима, узрокује незапосленост. Проучавајући и предвиђајући промене у потрошачкој потражњи, и прилагођавајући финансијску подлогу за нове индустријске пројекте, општи губитак националних средстава бити ће крајње минималан.

13. Синдикати.
Сви синдикалисти су сложни када кажу да организовање синдиката ни у којем случају неће бити примењиво без пуне претходне радничке сагласности. Радничка организација ће се базирати на синдикалној процедури, и неопходној подршци синдикализму, која је синдикалистима кључна у будућности како би били у стању испунити смисао и судбину радничке класе! Синдикати ће стога одиграти кључну улогу у омогућавању радничкој класи да преузме контролу својих предузећа и читаве индустријске гране, указујући притом на многе детаље, као што је индустријско осигурање.

14. Штрајк.
Дуго је времена ова врста оружја једино преостала радницима, када је управа била неумољива у свом стајалишту. Међутим у ситуацији када је читава индустрија и сва предузећа под контролом радника, тада су штрајк и ограничавајуће мере свих врста у директној супротности са радничким интересима. Али синдикализам ће увек подржавати право штрајка, све док радници сами не одлуче укинути ову посљедњу ружну везу са минулим лошим старим временима.





среда, 08. мај 2013.

Социјална неправда



Како је све започело? Масовном крађом, као и увек. Неки су крали више, неки су крали мање, али углавном су се узимале огромне количине новца из монетарних фондова који су требали бити помоћ нашем народу, његовој добробити, а не нашим корумпираним политичарима и добробити њихових рачуна. И док они уживају на годишњим одморима на својим прескупим мегаломанским јахтама, радници остају без посла, а њихови шефови се купе изван државе како би се још једном окористили новцем приватизације. Радници свих тих творница и фабрика штрајкују, моле за помоћ, а шта ради остатак напаћене масе и нације? Ћути као и увек. Маса навикнута на лажи политичара, медија који нам говоре о светлијој и знатно бољој будућности. Док држава пропада, раднички човек остаје сам са собом, на још једној прљавој улици. Како и зашто смо ушли у кризу, то нам не говоре. Једног дана је само пукла танка нит која нас је делила од сиромаштва и ето, сад смо ту, са 790.000 незапослених и у најмању руку још толико радника који не примају плате већ 6 месеци. Је ли то поштено, питају се сви. Засигурно није. Омладина нема перспективу па се одаје дроги, алкохолу и осталим опијатима модерног друштва, све на рачун тога да их ућуткају. Зашто смо толико бојажљив, ћутљив народ да морамо мислити оно што нам они кажу да морамо да мислимо? Искључите телевизоре, не читајте њихова жута гласила и не верујте њиховим лажима и обманама. А постоји ли решење? Постоји и одувек је постојало, само, мало је оних који имају снаге и воље све започети. Народе ове пропале државе, хоћете ли стајати са стране? Када вас једног дана питају где сте били „кад је грмило“, хоће ли вам бити угодно признати да сте били део заглупљене масе? Активирајте се! Дигните глас против корумпираног, поквареног система који безумно краде вашу имовину и имовину ваше деце! Реците већ једном – крај тиранији и лажним вредностима! Не треба вам организација, не треба вам странка да бисте покренули свој локални ниво свести, ширите свест и ширите поруку поноса. Покажите да ви, као народ, још увек делујете и да сте спремни дати све само како бисте искоренили зло у овој земљи. Кредитна маса овог народа је превелика, стотину легалних и стотину нелегалних кредита, људи узимају кредите које нису способни отплаћивати, а затим настају уцене, ликвидације, одузимање имовине у трострукој вриедности кредита… Па чему онда све то? Ако имате имало људске савести, ако имате имало достојанства, схватићете овај текст као надахнуће за будућа дела. Не требају нам акције за једну, две, пет или стотину година, акција нам треба сада!

Устанимо сви за подршку свим радницима који су избачени на улицу!

Народ не би требало да се боји своје владе, влада би требала да се боји свог народа!





уторак, 07. мај 2013.

Обратите пажњу! Boycott Israel!


Позивамо све грађане у Србији да бојкотују производе чији су власници Јевреји, или подржавају Израел, у знак солидарности са народом у Палестини, и Сирији...Који су суочени са нападима ционистичке геноцидне творевине Израел.
Куповином ових производа даћете допринос убијању невиног народа...Не учествујте у ционистичким злочинима! Бојкотујмо Израел!


ЗЕЛЕНАШТВО

Позајмљивање новца са каматом је моћно оруђе у стицању финансијске власти над другим људима. Не само да онај ко узима зајам бива слуга ономе ко даје зајам, због новца који му дугује, већ и зато што мора да плати више него што је позајмио. Јеврејин у економском животу никада није био произвођач, он никада не обрађује земљу, он не прокопава канале, он не гради мостове. Он је увек посредник, банкар, адвокат. Јеврејин воли да тргује, али да тргује туђим трудом. Јеврејин је обичан експлоататор.
  
Како Јевреји успевају да економски (а тиме и политички) завладају неком државом? Најједноставније речено: јеврејски банкари дају зајам некој држави, а као залог траже некретнине, имовину државе. Када дође време исплате зајма, захваљујући каматама, банкарима треба да се исплати много више, па им држава радије предаје у власништво заложену имовину. Мало по мало, банкари временом узурпирају ту државу, самим тим што постају власници огромног броја њених некретнина.
Јевреји су постали зајмодавци у већини европских земаља позајмљујући - државама, владарима, трговцима и земљорадницима - свакоме коме је новац требао. Реч Јеврејин је постала синоним за речи зајмодавац и зеленаш.
Данас, Јевреји држе светске финасије у својим рукама. Крунски догађај у јеврејском задобијању финансијске контроле, збио се када је у САД донет "Акт о федералним резервама" који је 23. децембра 1923. године потписала јеврејска марионета од председника Вудроу Вилсон. Главни архитекта овог плана био је, наравно, Јеврејин Пол Варбург из банке Кун, Леб и Компани. Овај законски акт створио је корпорацију "Банку федералних резерви", чије деонице поседују или контолишу јеврејске банкарске фирме.
Систем федералних резерви Јеврејима пружа могућност да оплођују сопствени новац (новчанице федералних резерви и вредносне папире), пуштајући га у "оптицај" и на тај начин манипулишу зајмовима и каматним стопама. Америка је сада потчињена господарима који су створили власништво над новцем.
Када би нека страна сила хтела да тајно преузме државу, најсигурнији метод би јој био поседовање и штампање целокупног новца у држави. Уосталом, то је рекао и председник Џејмс Гарфилд: "Ко год контролише количину новца у оптицају, у било којој земљи, апсолутни је господар целокупне индустрије и трговине у њој." То је управо случај са јеврејском Банком федералних резерви, као и код других централних банкарских система широм света. Јевреји имају економско господарство над целим светом.

недеља, 05. мај 2013.

ANTI ANTIFA




Полазимо од баналне чињенице да већина вас зна позадину такозваних "ревлуционарно -антифашистичких" групација које делују под покровитељством масних капиталистичких новчаница и других прихода богатих родитеља, њихових финансијера и других анти - националних и анти - радничких системских шефова. Њихови погледи су далеко већи од нас "криминалних фашиста", како нас они називају, јер своје погледе усмеравају искључиво преко високих зидина лепих вила у засигурно добрим и велелепним крајевима наше престонице. Осим уличног активизма који је одувек био проблем и препрека одређеним вођама "студентских" и уличних антифашистичких покрета због превеликог вишка килограма, ове групације своје прљаве идеје заступају веома често на нашим српским универзитетима и факултетима где отворено пљују српски народ и омладину а самим тим и наш народ и поштену српску радничку класу. Наравно, студирање и борба за бесплатно образовање за црвено црну - банду представља само неку врсту паравана, јер о буџетима њихових родитеља сваки поштен радник и радница може само да сања. Заправо, њима студирање преставља неку врсту хобија, и идеју како проширити своје црвене организације, па иду чак до тога, да постају споменици прве године академских студија, иако се приближавају тридесетој години свог живота...

Пружи свој допринос и подршку у раду усмереном против деловања оваквих анти српских организација, било да делујеш у неком од већ постојећих српских националистичких и национал социјалистичких покрета или делујеш као појединац, подржи анти антифа акцију ради будућности наше деце и српског духа. Причај са својим пријатељима, колегама са посла, породицом и родбином, објасни људима ко се крије иза ових анти српских организација и шири причу даље, преко трибине, универзитета, школе, посла и окружења у којем се крећеш.


И делуј, данас, не сутра!
Реци НЕ антифашизму у свом граду!
Живела анти-антифа акција!

Материнство и војна служба



Ми смо социјалисти. Ми смо непријатељи, смртни непријатељи модерног капиталистичког економског система и његове економије експоатације сиромашних и угрожених, капиталистичког система који на неморалан начин, на основу материјалног богатства, а не на основу способности и квалитета суди о људима. Ми имамо циљ – да уништимо такав поредак по сваку цену.
Али, не треба се варати! Није довољно само заменити један систем другим, потребно је променити дух! Потребан је дух који ће успети да превреднује и одбаци материјализам!

Морамо пре свега схватити да је рад више него средство којим се стиче благостање! Лични квалитети важнији су од сваког профита! Вредновање људи на основу њиховог материјалног богатства, једнa је од најозлоглашенијих заоставштина капитализма. Пад националног духа логична је последица успостављања оваквих критеријума и поштовања оваквих „вредности“. Новац, схваћен као основни критеријум вредности, непријатељ је расе, крви и самога живота. Никада нисмо имали сумње да ће наш национални социјализам коначно ставити тачку на привилегије богатих, те да ће ослобођењње радника довести до њиховог учешћа у управљању државом!

У нашем народном покрету, било је доста речи о потреби за стварањем новог политичког вође. Потреба за новим вођом заправо, потпуно је у сагласју са оним што сам горе већ навео. Но, методи који се тренутно предлажу, а који се своде на проверу крви, на, да теко кажем „ре-нордификацију“ нације, са моје тачке гледишта нису од претеране користи и немају неку нарочиту предност, а и сама ефикасност оваквих подухвата је под знаком питања. Постоји један стари пруски начин провере издржљивости и способности, кориснији од било ког другог – то је служење војног рока!
Управо војни рок, према старој пруској традицији, представља највишу и најдрагоценију форму служења Отаџбини за све мушкарце. Еквивалент војсци, када говоримо о женама, јесте материнство. У многим афричким земљама, рецимо, постоји обичај да се мајке које умру на порођају сахрањују са свим почастима, као и ратници који су пали на бојном пољу.
Можете рећи да је по среди утопија, али мислим да грешите! Допустите да протекне 20 до 30 година такве селекције и видећете да ће Немачка имати такво руководво и такву извршну власт која ће бити у стању да преобрази лице друштва и државе, елиту која ће постати кичма наше државе и економије!

Написао: Грегор Штрасер