Недавно су различите снаге покушале да поставе одбрану и отпор у
социополитичком домену против екстремних облика у којима се немири нашег доба
манифестују. Неопходно је схватити да је то безнадежан покушај, чак и у име
само демонстративне сврхе, осим ако се не суочимо са болешћу у њеном самом
корену. Ови корени, што се историјске димензије тиче, се могу наћи у субверзији
коју су у Европи показале револуције 1789. и 1848. Болест мора бити препозната
у свим својим облицима и ступњевима; тако је главни задатак да се створе, ако
још има људи који су вољни да одбаце све идеологије, политичке покрете и
партије које директно или индиректно потичу од тих револуционарних идеја (на
пример, све што се простире од либерализма и демократије до Марксизма и
комунизма). Као позитивни дупликат, овим људима мора бити дата оријентација и
јака основа, које се састоје од широког погледа на живот и јаке доктрине
Државе. Стриктно говорећи, парола би онда била контрареволуција; како год,
револуционарна порекла су сада удаљена и скоро заборављена. Субверзија се давно
укоренила, тако да се чини очигледна и природна у већини постојећих
институција. Тако, за све практичне сврхе, формула „контрареволуција“ имала би
смисла само ако би људи могли да виде последње фазе које субверзија покушава да
заташка кроз револуционарни комунизам. У супротном, још једна парола се
преферира- реакција. Да је неко усвоји и да себе назива реакционаром- то је
прави тест храбрости. Већ неко време левичарскии покрети су термин „ре-акција“
повезали као синоним за све врсте грешности и срама; они никад не пропуштају
прилику тако стигматизују све оне који не помажу њиховом циљу и који не иду низ
ток или који не прате оно што је, по њиховом мишљењу „ток Историје.“ Док је
врло природно за левичаре да примењују ову тактику, налазим да је неприродно
осећање муке, који овај термин често изазива код људи због мањка њихове
политичке, интелектуалне, па чак и физичке храбрости; овај недостатак храбрости
је заразио чак и представнике такозване Деснице или „националне конзервативце“,
који чим их обележе да су „реакционари“, протестују, ослобађају се оптужбе и
покушавају да покажу да не заслужују ову ознаку. Шта се очекује да Десница
уради? Док активисти Левице воде ствари ка процесу субверзије света, да ли
конзервативац треба да се уздржава од реакције и да радије гледа на њих, да их
бодри и чак да им помогне? Историјски гледано, жалосно је што је „реакција“
била одсутна, неадекватна или само полусрчана, којој су недостајали људи,
средства и адекватне доктрине, у време док је болест још била у ембрионој фази
и као таква осетљива да буде елиминисана хитном каутеризацијом њених заразних
легала; да је тако било, европске нације би биле поштеђене неизрецивих несрећа.
Стога је потребан радикални фронт са јасним границама између пријатеља и
непријатеља. Ако „игра“ још није завршена, будућност не припада онима који деле
смрвљене идеје предоминантне чак и у групама које не припадају Левици, већ
онима који имају храбрости да венчају радикализам- по имену, радикализам
„апсолутне негације“ или „величанствене афирмације“, да употребим израз драг
Donosu Cortesu.
Природно, термин „реакција“ суштински поседује малу негативну конотацију: они
који реагују немају иницијативу за акцију; неко реагује, у полемичком или
одбрамбеном смислу, када се суочи са нечим што је већ афирмисано или учињено.
Тако, неопходно је назначити да се реакција не састоји од одбране од потеза
противника, а да нема ништа позитивно што би му супротставила. Погрешно
тумачење би било избегнуто асоцирањем формуле „реакције“ са „конзервативном
револуцијом“, формулом у којој су динамични елементи евидентни. У овом
контексту „револуција“ више не означава насилно збацивање легитимно
успостављеног реда, већ акцију усмерену на елиминисање новопридошли неред и на
поновно стварање стања нормалности. Joseph De Maistre је нагласио да је
потребно више него „контрареволуција“ у полемичком и стриктном смислу, „у
супротности са револуцијом“ позитивна акција инспирисана пореклом. Интересантно
је како речи еволуирају: после свега, револуција, према свом оригиналном
латинском значењу (re-volvere) се односила на кретање које је поново водило на
почетну тачку, на порекло. Стога би „револуционарна“ снага обнове која би
требало да се примени против постојеће ситуације, требало да потиче из порекла.
Како год, ако неко хоће да прихвати идеју „конзервативизма“ (на пример,
„конзервативна револуција“), неопходно је да настави са опрезом. С обзиром на
интерпретацију коју је наметнула Левица, термин „конзервативно“ је застрашујућ
као термин „реакционаран.“ Очигледно је неопходно да утврдимо колико је год то
могуће шта треба да се „сачува“; данас мало тога заслужује да буде сачувано,
посебно што се тиче друштвених структура и политичких институција. У случају
Италије, ово је тачно скоро без изузетка; у мањем ступњу је било важно за
Енглеску и Француску, а чак и мање за нације Централне Европе, где су трагови
виших традиција наставили да постоје чак и на плану свакодневног живота. У
ствари, формула „конзервативна револуција“ је изабрана од стране немачких
интелектуалаца одмах после Првог светског рата. Што се свега осталог тиче,
морамо потврдити реалност ситуације која је лака мета за полике Левице, према
којима конзервативци нису шампиони идеја, већ интереса одређене економске класе
(на пример, капиталистичке), која се организовала политички да би овековечила у
своју корист оно што је наводно само режим привилегија и друштвених неправди.
Тако је постало сувише једноставно спојити заједно конзервативце,
„реакционаре“, капиталисте и буржоазију; на овај начин „погрешна мета“ је
изабрана на успешан начин. Штавише, иста тактика је примењена у време када
авангарда светске субверзије још није махала заставом комунизма и Марксизма,
али је била заступљена либерализмом и конституционализмом. Ефикасност ове
тактике се огледала у чињеници да су конзервативци прошлости (не другачији од
садашњих, иако су бивши били несумњиво већег калибра) ограничили на одбрану
њихових социополитичких позиција и материјалних интереса дате класе, дате
касте, уместо да су се посветили храброј одбрани вишег права, достојанства и
неличног наслеђа вредности, идеја и принципа. Ово је била њихова основна и
најжалоснија слабост.
Данас смо потонули на још нижи ниво; и зато „конзервативна“ идеја која се брани
не сме имати везу са класом која је заменила палу аристократију и која има
карактер чисто економске класе (на пример, капиталистичка буржоазија)- већ мора
одлучно бити против ње. Шта треба да буде „сачувано“ и брањено у
„револуционарном стилу“ је општи поглед на живот и на Државу, који су засновани
на вишим вредностима и интересима и који дефинитивно прекорачују економску
димензију, и тако све што може бити дефинисано терминима економских класа. Што
се тиче ових вредности, шта се односи на конкретне оријентације, позитивне
институције и историјске ситуације, је само последица; то није примаран, већ
секундаран елемент. Да су ствари намештене у овом правцу, уз апсолутно одбијање
да се крочи на поље где Левица вежба гађање на „погрешној мети“, њене полемике
би биле тотално неефектне.
Штавише, оно што је потребно није да се вештачки и принудно овековече одређени
облици везани за прошлост, упркос томе што су исцрпљене њихове виталне
могућности и томе што су без додира са временом. За истинског револуционарног
конзервативца битно је да буде веран не прошлим облицима и институцијама, већ
пре принципима чији су облици и институције били манифестације, адекватни
одређеном периоду и одређеном географском подручју. Према овим манифестацијама
се треба односити као према променљивим и пролазним у њима самима, јер су
повезани са историјским ситуацијама које су често непоновљиве, исто тако
одговарајући принципи који их оживљавају, имају вредности на које такве
могућности не могу да утичу, јер уживају вечну актуелност. Нови облици, који по
суштини одговарају старим могу да изађу из њих као из семена; тако, чак и да на
крају замене старе форме (чак и у „револуционарном“ смислу), оно што остаје је
сигурни континуитет у сред мењања историјских, друштвених, економских и
културних фактора. Да би се осигурао овај континуитет, држећи се чврсто
основних принципа, неопходно је да ес на крају одбаци све што треба да се
одбаци, уместо да се панично и конфузно траже нове идеје када се криза појави и
времена промене; ово ја заиста суштина правог конзервативног духа. Стога су
конзервативни и традиционални дух једна иста ствар. Према њеном правом, живом
значењу, Традиција није сервилан конформизам онога шта је било, нити је тромо
овековечавање прошлости у будућност. Традиција, у својој суштини, је нешто у
исто време метаисторично и динамично: она је свеобухватна снага реда у служби
принципа који имају кризму супериорног легитимитета (можемо их чак и звати
„принципи одозго“). Ова снага делује кроз генерације, у континуитету духа и
инспирације, кроз институције, законе и друштвене редове, који чак могу
приказивати значајно разноликост и различитост. Грешка која је аналогна оној
коју сам управо осудио се огледа у идентификову или збуњивању различитих
формулација мање или више далеке прошлости са самом традицијом. Методологично,
у потрази за тачкама односа, дати историјски облик мора ексклузивно бити
посматран као давање примера или више или мање верна апликација извесних
принципа: ово је савршено легитимна процедура, која се може упоредити са
процесом у математици када се подиже са диференцијалног на интегрални. У том
случају нема анахронизма или регресије; ништа није претворено у идола или
створено апсолутно, а да није било такво, јер је то природа принципа. У
супротном ни нило као оптуживање за анахронизам оне који бране чудне врлине
душе само због тога што су инспирисани неком особом из прошлости, која је имала
те врлине у високом степену. Као што је Хегел рекао, „Ствар је у томе да се
препозна у утварама привремених и пролазних ствари, како материју која је
иманентна, тако и вечно, које је актуелно.“
Знајући ово, можемо да видимо највише премисе два супротна става. Аксиом
револуционарно-конзерватиног или конзервативно-револуционарног менталитета је
да врховне вредности и основни принципи сваке здраве и нормалне институције
нису промени и постајању: међу овим вредностима можемо наћи, на пример, праву
Државу, империју, ауторитет, хијерархију, правду, функционалне класе и
првенство политичких елемената у односу на друштвене и економске елементе. У
домену ових вредности нема „историје“, и мислити о њима у историјском смислу је
апсурдно. Такве вредности и принципи имају у суштини нормативни карактер. У
јавном и политичком реду имају исто достојанство као, у приватном животу,
типичне вредности и принципи апсолутне моралности: они су императивни принципи,
који захтевају директно, унутрашње признање (капацитет за таква признања
разликује егзистенцијално одређену категорију бића од друге). Ови принципи нису
компромитовани чињеницом да је у различитим случајевима индивидуа било из
слабости или због других разлога није била у могућности да их оствари или да их
чак имплементира делимично у неку тачку свог живота пре него у другу: све док
се таква индивидуа не преда унутра, биће признат чак и у беди и очају. Идеје на
које указујем имају исту природу: Vico их је назвао „природни закони вечне
републике који варирају у времену и различитим местима.“ Чак и где су ови
принципи објективизовани у историјску стварност, уопште нису условљени њоме;
они увек показују на вишу, метаисторијску димензију, која је њихов природни
домен и где нема промене. О идејама које ја називам „традиционалним“, мора се
мислити у истом правцу.
Основна премиса је увек откривала, више или мање очигледно, да је у
револуционарном менталитету увек другачије. Истине којима се бави су историзам
и емпиризам. Према револуционарном менталитету, „Постање“влада такође у
духовном свету: верује се да је све условљено и обликовано годинама и временом.
Према револуционарном менталитету нема принципа, система и норми са
вредностима, које су независне од периода у коме су претпостављале историјску
форму, на основу могућности и врло хуманих аспеката као што су физички,
друштвени, економски и ирационални фактори. Према најекстремнијим и најновијим путањама
овог ненормалног размишљања, одлучујући фактор сваке структуре и онога што се
чини као независна вредност, је могућност која је подесна различитим облицима и
развоју средстава производње у складу са њеним последицама и друштвеним
реперкусијама.
У поглављу 7 ћу дуже дискутовати историјску тезу, коју сам овде само споменуо,
да бих објаснио основну и непремостиву празнину између две премисе. Ова два
погледа су непомирљива, као и нити ума иза њих. Први поглед је истина подржана
од стране револуционарних конзервативаца, и може бити окарактерисана од сваке
групе у политичком свету као део оригиналне „Деснице“; други поглед је мит
подржан од стране светске субверзије, заједничког порекла свих његових облика,
без обзира колико екстремни, умерени или разводњени они били. Претходна
разматрања о методу и смислу неких историјских референци такође имају и
практичну вредност. Уствари, у једној нацији нема увек довољно традиционалног
континуитета, док с друге стране позивањем на постојеће или релативно младе институције
(позивање) може служити за успостављање везе са одговарајућим традиционалним
идејама. У супротном, може се десити да се усвоји претходна процедура, када је
континуитет прекинут: тада се мора гледати у друге ере, али само да би се из
њих узеле идеје које су битне по себи. Ово је посебно случај са Италијом. У
мојим претходним књигама сам се често питао шта би заправо могло бити
„сачувано“ у овој земљи. У Италији не налазимо основу политичких облика који су
успешно сачувани из традиционалне прошлости; ово је углавном због недостатка
такве прошлости и због, за разлику од већине европских држава, у Италији није
било секуларне и непрекидне унитарне формације повезане са симболом и
централном, династичком политичком моћи. Одређеније, у Италији нема ни трага јаком
идеолошком завештању (чак ни завештању неколико људи) које би омогућило да људи
осете идеологије, које су се уздигле са Француском револуцијом, као стране,
неприродне и деструктивне. Ове идеологије су, у различитим формама, помириле
унификацију Италије, затим наставиле да доминирају у унификованој Италији и
после ере Фашиста се размножиле у заразне форме. Тако, ту постоји јаз и вакуум-
и у случају Италије, веза са традиционалним принципима ће имати пре идеалан,
него историјски карактер. А чак и да се позовемо на историјске форме, требало
би да их потврдимо само као основу за интеграцију, која ће их одмах оставити
иза, имајући уместо њих на уму идеје; јер је историјска дистанца (као што је
случај са старим Римом или са неким аспектима средњовековне цивилизације)
превише велика да би послужила некој другој сврси. Таква околност не представља
сметњу- на пример, ако су идеје на које алудирам, имплементиране новим
покретом, појавиле би се у чистом стању са минимумом историјске шљаке.
Нажалост, италијански представници ових принципа неће моћи да се окористе од
онога што су неке државе, посебно оне из Централне Европе представиле као
остале историјске позитивне основе или као предуслов за конзервативну
револуцију; позитивни дупликат ове сметње је тај да, ако се формација коју ја
имам на уму створи, биће обдарена апсолутним и бескомпромисним карактером.
Управо зато што не постоји жива материјална подршка, која призилази из
традиционалне прошлости, конзервативна револуција у Италији се мора појавити
предоминантно као духовни феномен, заснован на чистој идеји. Док садашњи свет
изгледа више и више као свет руина, пре или касније ће се исти ток акције
афирмисати свугде: другим речима, људи ће схватити да је бескорисно наслањати
се на оно што још увек има трагове нормалнијих институција, али које је
компромитовано са неколико негативних историјских фактора, и да је неопходно
вратити се коренима и почети изнова из њих, као да су се они издигли над
историјом, кретали се напред са чистим снагама путем стазе осветољубиве и
реконструктивне реакције.
Било би корисно направити још једно кратко разматрање термина „револуција“
примењеног у делимичном контексту, наиме у вези са чињеницом да у различитим
националним „десничарским“ покретима супротстављеним садашњем систему налазимо
тежњу да се буде „револуционаран“. Ова тенденција је, после свега, била
присутна у покретима из најскорије прошлости, с обзиром на избор порука као што
су „Фашистичка револуција“, „револуција Браон Кошуља“, и „револуција реда“
(пример, Салазаров покрет у Португалу). Природно је запитати се: револуција
против чега? Револуција у име чега? У сваком догађају, свака реч има своју
„душу“ и треба се пазити да се подсвесно не дође под њен утицај. Разјаснио сам
да из моје перспективе неко може говорити о „револуцији“ само у релативном
смислу- као што је Хегел говорио, „негација негације“- у вези или са нападом
против нечега што има негативан карактер, или са нападом на неколико промена,
било насилно или не, који је уперен на поновно успостављање нормалности, као што
особа која је пала поново устаје, или као организам који је ослобођен
дегенеративног растиња заустављањем ширења канцерогених ћелија. Зато је
неопходно спречити скривену „душу“ термина „револуција“ да зарази чак и оне
који нису Левичари, скрећући их са правог курса када тврде да су револуционари,
у смислу који се разликује од оног што сам управо споменуо. Опасност можда лежи
у издвајању, више или мање имплицитно, основних премиса које нису различите од
противникових, спајати идеју да „историја маршира“ и да је неопходно бити
отворен за будућност стварањем нових ствари и формулисањем нових принципа: у
том случају „револуција“ постаје аспект путање напред, односно курс који би
подразумевао преокрете и нагле промене. Постоје неки који верују да на овај начин
„револуционарни дух“ добија више достојанство и као мит врши већу моћ
сугестије. Мислим да је ово равно капитулацији; онда је тешко, чак и да се не
буде свестан тога, не заложити се за прогресивну идеологију према којој свака
нова ствар представља нешто више и боље него што је ствар која јој је
претходила. Ми већ знамо шта је стварна основа прогресивизма: опсена технолошке
цивилизације, мамац неоспорног материјала и индустријског прогреса који је
цењен без обзира на његове негативне аспекте, који често делују на друге,
важније и врединје домене људског живота. Они који нису субјекат предоминантног
материјализма нашег времена, после препознавања јединог контекста у којем је
легитимно писати о прогресу, биће на стражи против свих оријентација у којима
се огледа модеран „мит о прогресу“. У стара времена ствар је била врло јасна. У
латинском, реч за субверију није била revolutio (које је имало другачије
значење, као што сам објаснио раније), већ seditio, или eversio, или civilis
perturbatio, или rerum publicarum commutatio. Тако је термин „револуционаран“,
у свом модерном значењу био преведен перифразама као што су remit novarum
studiosus, или fautor; наиме онај ко циља на нове ствари и промовише их. У
складу са традиционалним римским менталитетом, према „новим стварима“ се
односило као према нечем негативном и субверзивном.
Тако, у погледу „револуционарних“ амбиција је неопходно да се разјасни
неспоразум и да се изабере између две гореспоменуте супротне позиције, које
одређују два супротна стила. Опет, постоје они који потврђују постојање
непроменљивих принципа за сваки истински ред, и који су им се повиновали,
недозвољавајући да буду збрисани догађајима са пута. Такви људи не верују у
„историју“ и у „прогрес“ као у мистериозне суперодређене ентитете, већ уместо
тога настоје да доминирају силама околине и да их врате у више, стабилне форме:
у складу са њима, на ово се своди прихватање стварности. На другој страни су
они, који су „рођени јуче“, који немају ништа у својој историји, који верују
само у будућност и који су посвећени неоснованим, емпиријским и импровизованим
акцијама и који се варају да могу усмерити догађаје без знања и потврде било
чега што се диже изнад равни материје и могућности; такви људи смишљају многе
системе, чији крајњи резултат никад неће бити прави ред, већ више или мање
подешив неред. „Револуционарни“ позив припада овој другој струји мисли, чак и
када не служи интересима чисте субверзије. У овом контексту, мањак принципа је
снабдевен митом о будућности, кроз који се неки усуђују да оправдавају и
посвећују скорашња уништења, јер су према њиховом схватању она неопходна да би
се кренуло напред и да би се достигли нови и бољи хоризонти (чији је траг тешко
истаћи).
Када су ствари јасно виђене у овим терминима, неопходно је темељно испитати нечије
„револуционаре“ амбиције, све време бити свестан да, ако су ове амбиције држане
у њиховим легитимним мерама, појединац би онда био део разбијачког одреда
историје. Они који још увек стоје усправно у овом свету рушевина су на вишем
нивоу; њихова парола је Традиција, у складу са динамичким аспектом који сам
управо рекао. Када се околности промене, када се појави криза, када у игру уђу
нови фактори, где пређашње бране почну да пуцају, ови људи ће знати како да
сачувају хладнокрвност и биће способни да напусте оно што треба да буде
напуштено, да оно што је суштинско не буде компромитовано. Ови људи знају како
да иду даље, држећи на активан начин форме које одговарају новим околностима,
знајући како да се афирмишу кроз њих; њихов циљ је да поново успоставе и одрже
нематеријалан континуитет и да избегну неосноване и авантуристичке токове
акције. Ово је метод правих доминатора историје, који је веома различит и више
мушки него онај „револуционарни“.
Завршићу ове редове разматрања одређеном молбом за њих. Због тога што Италија
нема праву „традиционалну“ прошлост, постоје неки који су, у покушају да се
организују против авангардне светске субверзије и да би тражили неке конкретне
и историјске основе, нашли везу у принципима и институцијама фашистичке ере.
Желим да потврдим следећи основни принцип: ако „фашистичке идеје“ и даље
заслужују да се бране, не треба их бранити само зато што су „фашистичке“, већ
због тога што представљају одређену форму утваре и афирмације идеја, које су
биле старије и издигнутије од Фашизма и које су имале карактер „константи“,
тако да би се могле поново наћи као интегрални делови велике европске политичке
традиције. Не гајити ове идеје у складу са овим духом, већ само зато што су
„револуционарне“, оригиналне, и одговарајуће само Фашизму, довело би до њиховом
смањивања, усвајања ограничене перспективе и отежавања преко потребног задатка
разјашњавања. Онима за које све почиње и завршава Фашизмом, укључујући и оне
чији су политички хоризонти ограничени полемикама између Фашизма и антифашизма и
који немају ниједну другу везу осим ове две стране- ови људи би тешко могли да
разликују најбољи потенцијал италијанског света прошлости од неких његових
аспеката, на које су утицала нека зла, против којих је неопходно борити се
данас. Тако да када будем касније дискутовао о идејама за које су се Италија и
Немачка јуче бориле, увек ћу то радити употребљавајући
револуционарно-традиционалне параметре; повешћу пажњу да ограничим колико је
год то могуће било кавку могућу везу са прошлошћу и да нагласим чист идеал и
нормативни карактер принципа, који није повезан са одређеним периодом или
покретом.
