субота, 18. мај 2013.

Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло


 
 
Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, превенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубокое разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостиам које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која верковима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликовна снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је слчај и са било којим старим племством које се снажно и сдрачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), кончно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, страста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која лружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом...

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавајуса њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

Нема коментара:

Постави коментар