1. Синдикализам, или цеховски социјализам, залаже се за социјалну правду и
препознаје право појединца да ради и зарађује за своју породицу и себе, тако да увек осигурава да
се то право не сукобљава са општим
добром других људи, односно заједнице. Синдикализам се стога не ће мешати у рад
појединаца који поседују трговине, који воде породична имања или мање обрте; а посебно неће захватати оне појединце који
лансирају нове технологије или индустријске гране. Групе техничара и стручњака
могу радити на тим новим пројектима у индустрији, али почетни изум, или
касније, способност вођења истих, готово је увек у правилу рад појединца или вође.
Ако је уништен појединац, уништен је заједно с њим и напредак. Стога ће синдикализам остављати
слободан пут и слободу креативности за појединачне иницијативе. Све што се од
таквих појединаца тражи јесте
обазирање на социјалне законе, тј. да осигуравају својим радницима адекватне
плате, и дакако
одговарајуће радне услове.
Такви појединци ће бити заштићени, и заправо ће бити подстицани на побољшање својих пословања
у целини.
2. Индустријске гране и предузећа које су превише израсле да би њима управљао појединац ће бити синдикализована. Оне ће пасти под пуну контролу запослених који у њима раде. Радници ће формирати Збор, који ће заузети место од дојучерашњих тзв. деоничара; састајаће се у регуларним периодима како би изабрали индустријског председника, директоре, и остале руководитеље као и надређене из својих редова. Сваки радник имаће једнако право гласа након одређеног пробног времена. На крају сваке године, директори ће подиелити зарађену добит међу члановима Збора. Исто тако, уколико већина Збора, у било којем периоду током године тако одлучи, могу бити такође испитани положаји директора. Председајући и директори ће од Збора преузети сву егзекутивну власт и моћ, како би управљали индустријом кроз одређени и договорени период, на крају којег ће полагати рачуне Збору, који ће их или распустити или им потврдити нови мандат.
3. Иако ће привредна контрола бити предана радницима на самоуправљање у најкраћем могућем времену, то се не може постићи преко ноћи. Стога ће неке мере делимичне контроле сместа бити предате радницима, док пуна контрола не буде проведива. Овај привремени период ће такође служити за упознавање радничких представника са вођењем предузећа на максималном нивоу.
У овом привременом периоду, половина Управног одбора ће бити бирана од стране радника из њихових властитих редова. Сви квалификовани радници ће гласати са једнаким правом гласа, и моћи ће посећивати деоничарске састанке. Од целе поделе добити, пет посто ће бити подељено деоничарима, а већински остатак међу радницима. Сличан састав делимичне контроле биће усвојен у будућности, када год се оформе нове индустријске гране од стране појединачне иницијативе, и када исте порасту до те границе када им један човек не буде могао сам управљати. Тада су исте уствари спремне за синдикализацију.
4. Синдикализам се залаже са радничко самоуправљање државне привреде и свих предузећа. Израз “радник” подразумева и директоре, техничаре и оперативце, тај израз означава функције, а не социјални статус. Управо из тих редова радника ће бити бирани председавајући директор, други управитељи, и остали руководитељи, од стране Збора, дакле сасвим супротно од декадентног капитализма, када су исти били бирани од стране већинских деоничара.
5. Радничко самоуправљање, тј. контрола над својим предузећима (и уопште привредном граном), значи у ствари потпуну владавину демократије унутар индустријске структуре. Влада ће се мешати у ово поље једино онда ако се људи као целина буду израбљивали, у смислу великог подизања одређених цена, како би одређена група постигла претерану добит. Изабрана од већине људи, влада ће пратити и штитити интересе већине. Све време већина, или боље рећи интереси већине, морају предњачити над мањином/појединцима. Тенденција према неоправдано високим ценама би у већини случајева била проверавана, и то великим мерама заштите надметања унутар синдикалне индустријске гране, тако што би иста сузбила сваки покушај шпекуланата да лажирају берзу против интереса радника, као и разним случајевима преваре људи наспрам банака и других финансијских тела, тако их формирајући у истинске службенике индустријске гране, и тако стварајући више расположивог капитала за инвестиције у исте, кроз владине вредноснице, националне штедње итд.
6. Синдикалне школе.
Свака индустријска грана ће имати довољан број техничких установа за образовање нових чланова из образовних школа. Те синдикалне школе ће такође бити доступне за образовање радника који би били вољни попунити места директора и других позиција у предузетном водству. Право похађања истих биће омогућено свима који раде у тим одређеним предузећима и индустријским гранама за које се и квалификују. Тако ће се уједно избећи даљње или ново формирање наследних друштвених класа. За сваког појединца ће бити прилике, али привилегије за никога. Само ће дипломирани радници из синдикалне школе бити у могућности бити бирани за место у Управном одбору предузећа.
7. Плате и профит.
Сваки радник ће настављати да прима основну стопу плате за рад, која ће се повећавати како се буде повећавала свеопшта национална производња. Као последица тога, радници ће бити прозвани делити добит од индустријске гране; раднички део ће зависити од њиховог стажа и позиције. Синдикализам ће осигуравати наградне бонусе за стаж и позицију како би охрабрио мушкарце и жене да наставе устрајати у изградњи својих предузећа и индустријске гране, иако синдикализам нема намеру ни на који начин кажњавати или закидати права оних радника који услед своје старости пред пензију не буду у стању пратити производњу или делатности својих млађих колега, јер синдикализам то подразумева као један природан процес. С друге стране, постојаће подстицање да радници теже ка повишици, и тако ће се стварати својеврсни филтер – само најбољи људи ће сести на чело и врхове предузећа те индустријске гране. Радници који се буду нашли у позицији преласка из једног предузећа у друго предузеће, имаће право заједно са собом пренети и своје наградне бонусе, али позицијски бонуси ће варирати, и зависити ће о повишице или деградације код сваког појединца.
8. Осигурање у индустријским гранама.
Синдикалистима је непожељан сваки облик неправде око исплате ђутура радницима, независно од њихових општих прихода, у случају болести или старосне пензије. Стога треба свим радницима омогућити праведну и поштену одштету у таквим случајевима, како би исти били и тада у могућности задржати једнак стандард живота. Исплата у случају болести и компензација у случају повреде на раду би износила најмање 75% од радничке плате, и била би исплаћена одмах због тренутне неспособности обављања посла. Мировине у индустријског грани би требале бити повезане и са предпензијским стажем, службом и платом. Ове пензије ће аутоматски расти складно са порастом општег стандарда живота.
Доприноси којима би се покрила исплата ових пензија и благодати била би исплаћивана од стране Државног пензијског фонда, којег би финансирали делом радници, а делом послодавац или индустријски синдикат. Доприноси би били базирани на клизној скали, те би износ био узиман од радничке плате и броја уздржаваних. Скала доприноса би почињала са минимумом, којег не би доприносио радник, те би се поступно дизала са средњом платом, и била би све стрмије са вишом платом. Доприноси од послодавца или синдиката би деловали обратно од оних радничких. У овој шеми би права од доприноса у функционисању рада мировинског фонда и Државног завода за мировинско осигурање била прикладно очувана.
9. Вишак радне снаге.
Сваки радник који буде вишак ће остваривати једну пуну месечну плату за сваку годину свог стажа, уколико не буде отпуштен својом властитом грешком, са минимално једном недељном платом, за тромесечје или мање стажа.
10. Компензација деоничарима.
Синдикалисти су одлучни у намери да ликвидирају наслеђени терет дугова у индустријској грани. Из тог разлога нипошто неће понављати погрешке Лабуристичке странке, чија је политика водила ка осуђивању будућих нараштаја људи на доживотни знојни труд и ринтање са циљем наставка омогућавања деоничарима и њиховим наследницима трајно уживање и бесрамну лењост, на крви и зноју радничке класе. Када читава индустрија буде синдикализована, деоничари ће изгубити и привилегију постављање Управног одбора, и своје деонице у индустријској привреди, за годишњи пензијски износ не већи од 5% од њихових удела деоница, и то само за време њиховог животног века, дакле без могућности неповредивог наследства. Наиме, након смрти умировљеника његов наследник ће примати доживотну исплату не већу од половине првобитне пензије. Деонице корпоративних тела ће такође бити ограничене, и то на период од 25 година. Ове мировине и исплате ће осим тога бити исплаћиване једино онда када предузеће буде остваривало адекватну добит.
11. Будућа улагања.
(а) Приватна штедња – Јавности неће бити омогућено улагање у индустријску привреду у тренутку када исто буде синдикализовано, али ће се јавност подстицати на улагање у државне вредноснице, државну штедњу, локалне вредноснице и сл.
(б) Штедње у индустријској грани – Индустријска грана ће бити подстицана да позајмљује фиксне каматне стопе Државном индустријском и улагачком фонду, како би исти био у могућности потпомагати индустријски развитак. Како би се основао фонд, потребна је индустријска пристојба не већа од 5% расподељене добити, коју је могуће остварити у склопу саме индустријске делатности.
У наведеном програму индустријска грана има две могућности за зајам неопходног капитала за инвестиције под ниским каматним стопама, или од стране Државе кроз индустријску банку, или из свог властитог фонда. Нити у једној од ових могућности не ће бити никакве прилике за нову деоничарску елиту, да се иста уздигне, осили или преузме контролу над индустријском граном.
12. Веће за обнову и развитак.
Држава ће оформити Веће синдикалних вођа, и синдикат дужносника, техничара и знанственика, који ће имати задатак планирања проширења индустрије, и када је то нужно, затварање застарелих индустријских грана и предузећа, пре неголи њена застарелост и немогућност конкуририсања савременим предузећима, узрокује незапосленост. Проучавајући и предвиђајући промене у потрошачкој потражњи, и прилагођавајући финансијску подлогу за нове индустријске пројекте, општи губитак националних средстава бити ће крајње минималан.
13. Синдикати.
Сви синдикалисти су сложни када кажу да организовање синдиката ни у којем случају неће бити примењиво без пуне претходне радничке сагласности. Радничка организација ће се базирати на синдикалној процедури, и неопходној подршци синдикализму, која је синдикалистима кључна у будућности како би били у стању испунити смисао и судбину радничке класе! Синдикати ће стога одиграти кључну улогу у омогућавању радничкој класи да преузме контролу својих предузећа и читаве индустријске гране, указујући притом на многе детаље, као што је индустријско осигурање.
14. Штрајк.
Дуго је времена ова врста оружја једино преостала радницима, када је управа била неумољива у свом стајалишту. Међутим у ситуацији када је читава индустрија и сва предузећа под контролом радника, тада су штрајк и ограничавајуће мере свих врста у директној супротности са радничким интересима. Али синдикализам ће увек подржавати право штрајка, све док радници сами не одлуче укинути ову посљедњу ружну везу са минулим лошим старим временима.
2. Индустријске гране и предузећа које су превише израсле да би њима управљао појединац ће бити синдикализована. Оне ће пасти под пуну контролу запослених који у њима раде. Радници ће формирати Збор, који ће заузети место од дојучерашњих тзв. деоничара; састајаће се у регуларним периодима како би изабрали индустријског председника, директоре, и остале руководитеље као и надређене из својих редова. Сваки радник имаће једнако право гласа након одређеног пробног времена. На крају сваке године, директори ће подиелити зарађену добит међу члановима Збора. Исто тако, уколико већина Збора, у било којем периоду током године тако одлучи, могу бити такође испитани положаји директора. Председајући и директори ће од Збора преузети сву егзекутивну власт и моћ, како би управљали индустријом кроз одређени и договорени период, на крају којег ће полагати рачуне Збору, који ће их или распустити или им потврдити нови мандат.
3. Иако ће привредна контрола бити предана радницима на самоуправљање у најкраћем могућем времену, то се не може постићи преко ноћи. Стога ће неке мере делимичне контроле сместа бити предате радницима, док пуна контрола не буде проведива. Овај привремени период ће такође служити за упознавање радничких представника са вођењем предузећа на максималном нивоу.
У овом привременом периоду, половина Управног одбора ће бити бирана од стране радника из њихових властитих редова. Сви квалификовани радници ће гласати са једнаким правом гласа, и моћи ће посећивати деоничарске састанке. Од целе поделе добити, пет посто ће бити подељено деоничарима, а већински остатак међу радницима. Сличан састав делимичне контроле биће усвојен у будућности, када год се оформе нове индустријске гране од стране појединачне иницијативе, и када исте порасту до те границе када им један човек не буде могао сам управљати. Тада су исте уствари спремне за синдикализацију.
4. Синдикализам се залаже са радничко самоуправљање државне привреде и свих предузећа. Израз “радник” подразумева и директоре, техничаре и оперативце, тај израз означава функције, а не социјални статус. Управо из тих редова радника ће бити бирани председавајући директор, други управитељи, и остали руководитељи, од стране Збора, дакле сасвим супротно од декадентног капитализма, када су исти били бирани од стране већинских деоничара.
5. Радничко самоуправљање, тј. контрола над својим предузећима (и уопште привредном граном), значи у ствари потпуну владавину демократије унутар индустријске структуре. Влада ће се мешати у ово поље једино онда ако се људи као целина буду израбљивали, у смислу великог подизања одређених цена, како би одређена група постигла претерану добит. Изабрана од већине људи, влада ће пратити и штитити интересе већине. Све време већина, или боље рећи интереси већине, морају предњачити над мањином/појединцима. Тенденција према неоправдано високим ценама би у већини случајева била проверавана, и то великим мерама заштите надметања унутар синдикалне индустријске гране, тако што би иста сузбила сваки покушај шпекуланата да лажирају берзу против интереса радника, као и разним случајевима преваре људи наспрам банака и других финансијских тела, тако их формирајући у истинске службенике индустријске гране, и тако стварајући више расположивог капитала за инвестиције у исте, кроз владине вредноснице, националне штедње итд.
6. Синдикалне школе.
Свака индустријска грана ће имати довољан број техничких установа за образовање нових чланова из образовних школа. Те синдикалне школе ће такође бити доступне за образовање радника који би били вољни попунити места директора и других позиција у предузетном водству. Право похађања истих биће омогућено свима који раде у тим одређеним предузећима и индустријским гранама за које се и квалификују. Тако ће се уједно избећи даљње или ново формирање наследних друштвених класа. За сваког појединца ће бити прилике, али привилегије за никога. Само ће дипломирани радници из синдикалне школе бити у могућности бити бирани за место у Управном одбору предузећа.
7. Плате и профит.
Сваки радник ће настављати да прима основну стопу плате за рад, која ће се повећавати како се буде повећавала свеопшта национална производња. Као последица тога, радници ће бити прозвани делити добит од индустријске гране; раднички део ће зависити од њиховог стажа и позиције. Синдикализам ће осигуравати наградне бонусе за стаж и позицију како би охрабрио мушкарце и жене да наставе устрајати у изградњи својих предузећа и индустријске гране, иако синдикализам нема намеру ни на који начин кажњавати или закидати права оних радника који услед своје старости пред пензију не буду у стању пратити производњу или делатности својих млађих колега, јер синдикализам то подразумева као један природан процес. С друге стране, постојаће подстицање да радници теже ка повишици, и тако ће се стварати својеврсни филтер – само најбољи људи ће сести на чело и врхове предузећа те индустријске гране. Радници који се буду нашли у позицији преласка из једног предузећа у друго предузеће, имаће право заједно са собом пренети и своје наградне бонусе, али позицијски бонуси ће варирати, и зависити ће о повишице или деградације код сваког појединца.
8. Осигурање у индустријским гранама.
Синдикалистима је непожељан сваки облик неправде око исплате ђутура радницима, независно од њихових општих прихода, у случају болести или старосне пензије. Стога треба свим радницима омогућити праведну и поштену одштету у таквим случајевима, како би исти били и тада у могућности задржати једнак стандард живота. Исплата у случају болести и компензација у случају повреде на раду би износила најмање 75% од радничке плате, и била би исплаћена одмах због тренутне неспособности обављања посла. Мировине у индустријског грани би требале бити повезане и са предпензијским стажем, службом и платом. Ове пензије ће аутоматски расти складно са порастом општег стандарда живота.
Доприноси којима би се покрила исплата ових пензија и благодати била би исплаћивана од стране Државног пензијског фонда, којег би финансирали делом радници, а делом послодавац или индустријски синдикат. Доприноси би били базирани на клизној скали, те би износ био узиман од радничке плате и броја уздржаваних. Скала доприноса би почињала са минимумом, којег не би доприносио радник, те би се поступно дизала са средњом платом, и била би све стрмије са вишом платом. Доприноси од послодавца или синдиката би деловали обратно од оних радничких. У овој шеми би права од доприноса у функционисању рада мировинског фонда и Државног завода за мировинско осигурање била прикладно очувана.
9. Вишак радне снаге.
Сваки радник који буде вишак ће остваривати једну пуну месечну плату за сваку годину свог стажа, уколико не буде отпуштен својом властитом грешком, са минимално једном недељном платом, за тромесечје или мање стажа.
10. Компензација деоничарима.
Синдикалисти су одлучни у намери да ликвидирају наслеђени терет дугова у индустријској грани. Из тог разлога нипошто неће понављати погрешке Лабуристичке странке, чија је политика водила ка осуђивању будућих нараштаја људи на доживотни знојни труд и ринтање са циљем наставка омогућавања деоничарима и њиховим наследницима трајно уживање и бесрамну лењост, на крви и зноју радничке класе. Када читава индустрија буде синдикализована, деоничари ће изгубити и привилегију постављање Управног одбора, и своје деонице у индустријској привреди, за годишњи пензијски износ не већи од 5% од њихових удела деоница, и то само за време њиховог животног века, дакле без могућности неповредивог наследства. Наиме, након смрти умировљеника његов наследник ће примати доживотну исплату не већу од половине првобитне пензије. Деонице корпоративних тела ће такође бити ограничене, и то на период од 25 година. Ове мировине и исплате ће осим тога бити исплаћиване једино онда када предузеће буде остваривало адекватну добит.
11. Будућа улагања.
(а) Приватна штедња – Јавности неће бити омогућено улагање у индустријску привреду у тренутку када исто буде синдикализовано, али ће се јавност подстицати на улагање у државне вредноснице, државну штедњу, локалне вредноснице и сл.
(б) Штедње у индустријској грани – Индустријска грана ће бити подстицана да позајмљује фиксне каматне стопе Државном индустријском и улагачком фонду, како би исти био у могућности потпомагати индустријски развитак. Како би се основао фонд, потребна је индустријска пристојба не већа од 5% расподељене добити, коју је могуће остварити у склопу саме индустријске делатности.
У наведеном програму индустријска грана има две могућности за зајам неопходног капитала за инвестиције под ниским каматним стопама, или од стране Државе кроз индустријску банку, или из свог властитог фонда. Нити у једној од ових могућности не ће бити никакве прилике за нову деоничарску елиту, да се иста уздигне, осили или преузме контролу над индустријском граном.
12. Веће за обнову и развитак.
Држава ће оформити Веће синдикалних вођа, и синдикат дужносника, техничара и знанственика, који ће имати задатак планирања проширења индустрије, и када је то нужно, затварање застарелих индустријских грана и предузећа, пре неголи њена застарелост и немогућност конкуририсања савременим предузећима, узрокује незапосленост. Проучавајући и предвиђајући промене у потрошачкој потражњи, и прилагођавајући финансијску подлогу за нове индустријске пројекте, општи губитак националних средстава бити ће крајње минималан.
13. Синдикати.
Сви синдикалисти су сложни када кажу да организовање синдиката ни у којем случају неће бити примењиво без пуне претходне радничке сагласности. Радничка организација ће се базирати на синдикалној процедури, и неопходној подршци синдикализму, која је синдикалистима кључна у будућности како би били у стању испунити смисао и судбину радничке класе! Синдикати ће стога одиграти кључну улогу у омогућавању радничкој класи да преузме контролу својих предузећа и читаве индустријске гране, указујући притом на многе детаље, као што је индустријско осигурање.
14. Штрајк.
Дуго је времена ова врста оружја једино преостала радницима, када је управа била неумољива у свом стајалишту. Међутим у ситуацији када је читава индустрија и сва предузећа под контролом радника, тада су штрајк и ограничавајуће мере свих врста у директној супротности са радничким интересима. Али синдикализам ће увек подржавати право штрајка, све док радници сами не одлуче укинути ову посљедњу ружну везу са минулим лошим старим временима.
