Support to Italian NR comrades. Different front common struggle! Your struggle is our struggle, comrades!
Serbian-Italian NR Comradeship!
Национал Револуционарни Блог
петак, 3. мај 2013.
четвртак, 2. мај 2013.
Обележен први мај у Пољској
Баш као и прошле године, пољски аутономни националисти окупили су се у срцу главног града, да покажу свој револт против данашњег демократског тоталитарног режима, диктатуре медија и бирократа у "Републици Пољској".
Зашто национална радна снага више нема никаква права? Зашто нас лажу медији који су дужни да нас информишу? Зашто смо равнодушни према страдању ближњих, комшија, браће, сабораца?
Овде је јасно показан став највећег дела пољског друштва који се противи капиталистичкој експлоатацији, лицемерју, изопачености и тзв. "антифашистима", који су само слуге диктаторског либералног режима у Пољској.
Ту су били и гости из разних земаља, као и из Литваније.
Против шовинизма, за Европски национални синдикализам!
среда, 1. мај 2013.
КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА
Милош Црњански
Британско-балканске везе: Везе у преисторији
КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА
Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.
Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.
И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“.( А river mouth ending in mood.) Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг. )
Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани синоним за Лим., речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.
Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у В. Брит. протумачен је као сеновит, — shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској и у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos, Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.
А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling ). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској ) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.
Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.
И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији ), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.
Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi ), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми мислимо да се поред грчког корена и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Чадвик (Chadwick), чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава.( Simply fun.) Ми мислимо да су славенска.
Британско-балканске везе: Везе у преисторији
КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА
Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.
Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.
И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и синониме за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“.( А river mouth ending in mood.) Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг. )
Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Drem, Murav, имају синониме у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани синоним за Лим., речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.
Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у В. Брит. протумачен је као сеновит, — shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској и у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos, Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.
А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling ). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској ) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.
Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.
И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији ), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.
Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi ), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми мислимо да се поред грчког корена и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Чадвик (Chadwick), чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава.( Simply fun.) Ми мислимо да су славенска.
уторак, 30. април 2013.
Модерни револт
Револуција
преко везе „street art-a“ и радикалног активизма. Нова
политичка концепција која превазилази застареле формулације пасивног отпора.
Окупи
људе, подигни свест грађана, скрени пажњу на критична питања нашег друштва,
одбијај све што ти нуде корпорације модерног глобалистичког света, противи се
капитализму, одупри се полицијској репресији, изгради новоникле политичке
покрете, изгради снажније заједнице отпора!
Промовиши и брани овај нови револуционарни свет!
Промовиши и брани овај нови револуционарни свет!
НЕМА ПРЕДАЈЕ!
ACN/AKN
ПОЗИВ НА
СКУП НАЦИОНАЛНИХ АНТИ-КАПИТАЛИСТИЧКИХ БОРАЦА
У 2013. цела Европа, укључујући и цело човечанство, је суочена са једним крајње опасним
непријатељем, тоталитарним капитализмом. Многе земље су већ изгубљене, а
многима је и суђено да пропадну. Ми знамо колико су те последице озбиљне по
народ и њихово окружење.
Коров
капитализма је укорењен у Европи. Похлепа, растуће сиромаштво, хипотеке и
незапосленост, политичка корупција и експлоатација су свуда.
То није, „криза“, као што говоре! Ово је наша реалност. Капитализам је систем робовласништва. То је систематски пројекат експлоатације земљишта и људи због финансијске добити мале групе „елите“.
То није, „криза“, као што говоре! Ово је наша реалност. Капитализам је систем робовласништва. То је систематски пројекат експлоатације земљишта и људи због финансијске добити мале групе „елите“.
Наша борба против капитализма није почела јуче, али је јасно, дакле, да
је време да се преиспита традиционална стратегија и тактика, када је у питању
супростављање модерној капиталистичкој-диктаторској држави.
Морамо користити различите тактике и места. И изолацију и сепарацију
од већ постојеће политичке реалности. Ми морамо, пре свега, да се фокусирамо на
интернационалне скупове, размене и поделе праксе за очвршћивање наше борбе!
Из
свих ових разлога и после доброг времена
колективних дискусија и анализа, учесници антикапиталистичког скупа у Милану,
3. децембра, окупили су се, у колективну неформалну групацију звану ACN/AKN.
Овај колектив није јак, али у мноштву гласова он може бити образац да се
направи веза између локалне борбе и глобалне борбе против капитализма!
ACN/AKN ПОЛИТИЧКА ИЗЈАВА
ACN/AKN (Anti-Capitalist Network) је покушај повезивања
националистичких анти-капиталистичких покрета широм Европе. То је заједничка
иницијатива, појединаца, група и покрета који траже начине и средства за супротстављање диктатури капиталистичког
система и нео-либералне глобализације.
ACN/AKN није права група или партија, али ту је напор да се повежу децентрализоване
политичке акције у заједнички циљ и зато нема лидере и вође. ACN/AKN не може,
и нема заједничку политику, осим пет заједничких тачака:
1. Врло јасно одбијање капитализма, империјализма и глобализације; наши народи треба да одбију све трговинске споразуме, институције и владе, које промовишу деструктивну глобализацију.
1. Врло јасно одбијање капитализма, империјализма и глобализације; наши народи треба да одбију све трговинске споразуме, институције и владе, које промовишу деструктивну глобализацију.
2. Одбацивање свих облика система експлоатације, доминације и
профита.Одбијање капиталистичког конфоризма који омогућава псеудо културне
стандарде као конзумеризам и „друштвених обавеза“ који контролишу свакодневни
живот. Ми прихватамо пуно достојанство свих људи, животне средине и свих живих
бића.
3. Потребно је да каналишемо распростањен бес у активизам, а не у
оставке. Треба нам мирна пропаганда и контра информационе акције. Микс
концепата, пракси и решења и стварање истинске алтернативе уместо данашње
ружне структуре привредног и друштвеног живота. Покажимо да је отпор још жив и
да је другачије размишљање могуће!
4. Позив на директну акцију протеста (на пример против затварања
фабрике или прековременог рада) Солидарност и демонстрације, грађанско
непокоравање и подршка борбама социјалних покрета. Залагање за облике отпора
који омогућавају поштовање живота и права угњетених народа, као и изградња
националних и локалних простора и отпор глобалном капитализму.
5. Организациона
филозофија са концептима базираним на пуној децентрализацији и аутономији.
Почетак отпора и побуне. Видимо се на фронту!
Религија (хришћанство) и национал социјализам
Саме доктрине национал социјализма и хришћанства су потпуно супротне.
''Национал-социјалистички и хришћански концепт су неспојиви. Хришћанске цркве су изграђене на неизвесности људских бића и покушају за очувањем неизвесности што је могуће већег броја сегмената популације, јер једино на тај начин хришћанске цркве могу задржати своју моћ. Као супротност тому, национал социјализам се темељи на научним основама.'' - Martin Bormann (Мартин Борман)
Религија паралише ум – она не дозвољава човеку да искорачи из простора омеђеног догмом. А то не ваља.
''Када ми национал социјалисти говоримо о Богу, под Богом не подразумевамо – као што то раде наивни хришћани и њихови свештенички израбљивачи – биће слично човеку које седи у неком углу неба. Пре свега, морамо отворити очи људског рода за чињеницу да поред наше неважне планете постоји и безброј других тела у универзуму, од којих су многа окружена, попут Сунца, мањим телима – месецима. Сила која покреће сва ова тела у универзуму у складу са природним законом, је оно што ми називамо Вечни, Свеотац или Свемогући. Тврдња да ова светска сила може да брине о судбини сваког појединца, сваке бактерије на земљи, и да на њу може да се утиче такозваном молитвом или другим запањујућим стварима, је заснована или на одговарајућој дози наивности или на незамисливом тржишном безобразлуку.'' - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Супротно од тога, ми национал социјалисти позивамо себе да живимо што је могуће природније - односно да живимо у складу са законима живота. Што темељитије знамо и удовољавамо законима природе и живота, што их се више придржавамо, више одговарамо вољи Вечног; што више гледамо у вољу Вечног, наш успех ће бити већи." - Martin Bormann (Мартин Борман)
Национал социјализам представља јединство човека са природом, и живот у складу са природним законима.
"Следећи неспојивост национал-социјалистичког и хришћанског концепта морамо спречити јачање постојећих хришћанских вероисповијести и одбити им пружити било какву помоћ. Не можемо правити разлику између различитих хришћанских конфесија. Јачање било које хришћанске идеје само ће радити против нас." - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Народ који отргнемо од хришћанства и његових агената, свештеника, мора се стално повећавати. Очигледно је да ће се хришћани, са њихове тачке гледишта, хтети и морати бранити од овог губитка власти. Али никада више хришћанство неће задобити утицај међу вођством нашег народа. То мора бити потпуно и коначно уништено." - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Ко од нас, дубоко у себи не осећа, ако још увек размишља својом крвљу, снажни осећај срамоте, када, шетајући природом, усред призора снегом прекривених врхова Алпа или долине испуњене маглом, наиђе на призор разапетог Исуса? Богови наших предака изгледали су другачије; били су људи и сваки од њих је у руци носио оружје, представљајући став према животу који је неодвојив од наше расе: став о делима, о човековој одговорности према самом себи. Како је различит овај разапети, представљајући - према његовом изгледу патње, понижења и предаје - квалитете који су потпуно супротни фундаментално херојском ставу наше расе." - Reinhard Heydrich (Рајнхард Хајдрих)
Наш поглед на свет заснива се на непроменљивим законима природе, законима који постоје од настанка света све до данас.
"Хришћанство је религија која је противна природном закону, протест против природе. Гледано из перспективе његове логичне крајности, хришћанство представља систематско гајење људског неуспеха." - Adolf Hitler (Адолф Хитлер)
"Најјачи ударац који је људски род икада задобио је био долазак хришћанства". "Хришћанство је свету донело намерну лаж у религијским темама. Бољшевизам лаже на исти начин када тврди да људима доноси слободу. У старим временима односи између људи и Богова били су засновани на инстинктивном поштовању. То је био свет просвећен идејом толеранције. Хришћанство је било прва религија на свету која је у име љубави истребила своје противнике. Његова основна црта је нетрпељивост." - Adolf Hitler (Адолф Хитлер)
Напор министра за религије Kerrla да национал социјализам поистовети са "позитивним хришћанством" Хитлер је коментaрисао као "племенита намера, али не верујем да је та ствар могућа, и видим препреку у самом хришћанству."
"Што се тиче људи блиских мени", рекао је, "који су, као и ја, побегли од захвата догме, нема разлога да се бојим да ће их се црква дочепати. Побринут ћемо се да црква не шири учења која су у сукобу са интересима државе. Наставит ћемо проповедати доктрину национал социјализма, и млади више неће учити ништа осим истине."
"Гледано на дуже стазе, национал социјализам и религија више неће моћи постојати заједно. Идеално решење би било пустити религије да се прождеру међусобно, без прогона." "Догма хришћанства потпуно нестаје пред напретком науке. Религија мора правити све више и више уступака. Тај мит се буквално руши."
Током првих година система, и непосредно пре тога, Hermann Rauschning је забиљежио Хитлерове разговоре са блиским сурадницима. Према Rauschning-у, конзервативцу у редовима NSDAP који је постао начелник Данзига, Хитлер је рекао о хришћанству:
"Оставимо ситничавост другима. Без обзира да ли је то Стари или Нови завет, или једноставно Исусове изреке, све је то иста стара жидовска превара. Она нас неће ослободити. Немачка црква, немачко хришћанство је превара. Неко може бити само или Немац или хришћанин. Не може се бити и једно и друго... Не желимо да људи једним оком гледају на други свет. Требају нам слободни људи који знају да је Бог у њима самима.''
Хитлер је јасно ставио до знања да га не интересују митови "аријевског хришћанства" или "аријевског Исуса" које су заступали Houston Stewart Chamberlain, Von Liebenfells, и извесни чланови NSDAP.
"Од Исуса не можете направити аријевца, то је глупост", рекао је. Црквени празници, које је хришћанство отело од пагана, требали су бити враћени у оквире паганства. "Васкрс више не представља васкрснуће, већ вечну обнову нашег народа. Божић представља рођење НАШЕГ спаситеља: духа хероизма и слободе нашег народа."
''Национал-социјалистички и хришћански концепт су неспојиви. Хришћанске цркве су изграђене на неизвесности људских бића и покушају за очувањем неизвесности што је могуће већег броја сегмената популације, јер једино на тај начин хришћанске цркве могу задржати своју моћ. Као супротност тому, национал социјализам се темељи на научним основама.'' - Martin Bormann (Мартин Борман)
''Када ми национал социјалисти говоримо о Богу, под Богом не подразумевамо – као што то раде наивни хришћани и њихови свештенички израбљивачи – биће слично човеку које седи у неком углу неба. Пре свега, морамо отворити очи људског рода за чињеницу да поред наше неважне планете постоји и безброј других тела у универзуму, од којих су многа окружена, попут Сунца, мањим телима – месецима. Сила која покреће сва ова тела у универзуму у складу са природним законом, је оно што ми називамо Вечни, Свеотац или Свемогући. Тврдња да ова светска сила може да брине о судбини сваког појединца, сваке бактерије на земљи, и да на њу може да се утиче такозваном молитвом или другим запањујућим стварима, је заснована или на одговарајућој дози наивности или на незамисливом тржишном безобразлуку.'' - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Супротно од тога, ми национал социјалисти позивамо себе да живимо што је могуће природније - односно да живимо у складу са законима живота. Што темељитије знамо и удовољавамо законима природе и живота, што их се више придржавамо, више одговарамо вољи Вечног; што више гледамо у вољу Вечног, наш успех ће бити већи." - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Следећи неспојивост национал-социјалистичког и хришћанског концепта морамо спречити јачање постојећих хришћанских вероисповијести и одбити им пружити било какву помоћ. Не можемо правити разлику између различитих хришћанских конфесија. Јачање било које хришћанске идеје само ће радити против нас." - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Народ који отргнемо од хришћанства и његових агената, свештеника, мора се стално повећавати. Очигледно је да ће се хришћани, са њихове тачке гледишта, хтети и морати бранити од овог губитка власти. Али никада више хришћанство неће задобити утицај међу вођством нашег народа. То мора бити потпуно и коначно уништено." - Martin Bormann (Мартин Борман)
"Ко од нас, дубоко у себи не осећа, ако још увек размишља својом крвљу, снажни осећај срамоте, када, шетајући природом, усред призора снегом прекривених врхова Алпа или долине испуњене маглом, наиђе на призор разапетог Исуса? Богови наших предака изгледали су другачије; били су људи и сваки од њих је у руци носио оружје, представљајући став према животу који је неодвојив од наше расе: став о делима, о човековој одговорности према самом себи. Како је различит овај разапети, представљајући - према његовом изгледу патње, понижења и предаје - квалитете који су потпуно супротни фундаментално херојском ставу наше расе." - Reinhard Heydrich (Рајнхард Хајдрих)
"Хришћанство је религија која је противна природном закону, протест против природе. Гледано из перспективе његове логичне крајности, хришћанство представља систематско гајење људског неуспеха." - Adolf Hitler (Адолф Хитлер)
"Најјачи ударац који је људски род икада задобио је био долазак хришћанства". "Хришћанство је свету донело намерну лаж у религијским темама. Бољшевизам лаже на исти начин када тврди да људима доноси слободу. У старим временима односи између људи и Богова били су засновани на инстинктивном поштовању. То је био свет просвећен идејом толеранције. Хришћанство је било прва религија на свету која је у име љубави истребила своје противнике. Његова основна црта је нетрпељивост." - Adolf Hitler (Адолф Хитлер)
Напор министра за религије Kerrla да национал социјализам поистовети са "позитивним хришћанством" Хитлер је коментaрисао као "племенита намера, али не верујем да је та ствар могућа, и видим препреку у самом хришћанству."
"Што се тиче људи блиских мени", рекао је, "који су, као и ја, побегли од захвата догме, нема разлога да се бојим да ће их се црква дочепати. Побринут ћемо се да црква не шири учења која су у сукобу са интересима државе. Наставит ћемо проповедати доктрину национал социјализма, и млади више неће учити ништа осим истине."
"Гледано на дуже стазе, национал социјализам и религија више неће моћи постојати заједно. Идеално решење би било пустити религије да се прождеру међусобно, без прогона." "Догма хришћанства потпуно нестаје пред напретком науке. Религија мора правити све више и више уступака. Тај мит се буквално руши."
Током првих година система, и непосредно пре тога, Hermann Rauschning је забиљежио Хитлерове разговоре са блиским сурадницима. Према Rauschning-у, конзервативцу у редовима NSDAP који је постао начелник Данзига, Хитлер је рекао о хришћанству:
"Оставимо ситничавост другима. Без обзира да ли је то Стари или Нови завет, или једноставно Исусове изреке, све је то иста стара жидовска превара. Она нас неће ослободити. Немачка црква, немачко хришћанство је превара. Неко може бити само или Немац или хришћанин. Не може се бити и једно и друго... Не желимо да људи једним оком гледају на други свет. Требају нам слободни људи који знају да је Бог у њима самима.''
Хитлер је јасно ставио до знања да га не интересују митови "аријевског хришћанства" или "аријевског Исуса" које су заступали Houston Stewart Chamberlain, Von Liebenfells, и извесни чланови NSDAP.
"Од Исуса не можете направити аријевца, то је глупост", рекао је. Црквени празници, које је хришћанство отело од пагана, требали су бити враћени у оквире паганства. "Васкрс више не представља васкрснуће, већ вечну обнову нашег народа. Божић представља рођење НАШЕГ спаситеља: духа хероизма и слободе нашег народа."
АРИЈЕВСКА ДОКТРИНА БОРБЕ И ПОБЕДЕ - ХЕРОЈИЗАМ, СВЕТИ РАТ И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА
Евола 1919.
За древнога Аријевца, рат је подразумевао борбу између метафизичких сила. Са једне стране ту је олимпијски принцип светлости, уранске и соларне стварности; док је са друге стране груба сила, титанско-телургијски (земни) елеменат у класичном смислу, демонско-женске суштине. Мотив метафизичке борбе стално се пројављује кроз безбројне облике мита у свим традицијама аријевског порекла. Свака борба у материјалном смислу је проживљавана са мањом или већом свешћу. Аријевска раса је сматрала себе армијом олимпијског принципа; сходно томе неопходно је повратити ове представе код Аријеваца као оправдање или врхунско посвећење сваке хегемонистичке тежње, али такође и саме идеје Царства чији анти-секуларни карактер је очигледан.
За поглед на свет укорењен у традицији свака видљива стварност је симболична. Ово се такође односи и на рат, посматран са субјективне и унутрашње тачке гледишта. Рат и Божји Пут су дакле спојени у једну целину.
...Као што је познато, Валхала (Valhöll) је центар небеске бесмртности, резервисан углавном за јунаке пале на бојном пољу. Господар овога места, Один (Óðinn, Вотан, Wōđanaz), је према саги Инглинга (Yinglinga saga) показао херојима пут који води до места богова, где цвета бесмртни живот. Према овом предању, ни један култ или жртва није вреднија Врховном Богу и нико не даје богатије плодове од оне жртве коју приноси онај у борби павши на бојном пољу. Осим тога, иза конфузног и популарног представљања Wildes Heer-аово значење је скривено: кроз ратнике који су пали жртвујући се Одину, овај бог увећава силу потребну за коначни обрачун (Рагнарок, Ragnarök), ''сумрак богова'', против силе која угрожава свет од древних времена. Ово јасно илуструје аријевски мотив метафизичке борбе. У Еди (Edda) стоји да ''без обзира колико велик број се окупља у Валхали, никад их неће бити превише кад Вук дође''. ''Вук'' је овде симбол мрачних и дивљих сила које је свет Аесира (Æsir) успео да веже и потчини. Арио-иранска концепција Митре, ''будног ратника'' који се на челу фравашија (fravaši) бори против непријатеља аријевског Бога Светлости је потпуно аналогна. Ускоро ћемо се бавити фравашијем и кореспонденцијом према Валкирама у нордијској традицији. За сада би објаснили опште значење ''светог рата'' другим, сагласним сведочењима.
Не треба да вас изненађује ако би се односили у првом реду на муслиманску традицију. Овде муслиманска традиција служи као предајник арио-иранске традиције. Идеја ''светог рата'', или бар елементи које овде разматрамо, дошла је до арапских племена из персијског света. То је дакле био касни препород примордијалног аријевског наслеђа и, гледано у том светлу, свакако га можемо усвојити.
У овој традицији се разликују два ''света рата'': ''већи свети рат'' и ''мањи свети рат''. Разлика је заснована на казивању (хадис) Пророка који је, након повратка са војне експедиције, рекао: ''Враћам се сада из мањег у већи рат''.
У том смислу ''већи свети рат'' припада духовном поретку. Мањи свети рат је, насупрот томе, физичка борба, материјални рат вођен у спољњем свету. Велики свети рат је борба човека са непријатељима које носи у себи. Тачније, то је борба за натприродно, урођено у човеку, против свега што је инстинктивно, страствено, хаотично и у складу са силама природе. То је такође идеја која се објављује у тексту древне аријевске ратничке мудрости:
''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''
Неопходан предуслов за унутрашњи рад на ослобођењу је уништење овог непријатеља једном за свагда. У контексту херојске традиције, мањи свети рат – тј. спољашња борба – служи само као средство којим се постиже већи свети рат. Из овог разлога ''свети рат'' и ''Пут Божији'' се користе као синоними у текстовима. Тако читамо у Кур'ану: ,,И нека се зато на Алаховом путу боре они који не жале жртвовати живот на овом свету за онај свет. А онога ко се бори на Алаховом путу па погине или победи, Ми ћемо, сигурно, обилно наградити.'' (IV, 73) И даље: ,,... Он неће поништити дела оних који на Алаховом путу погину, и Он ће их сигурно упутити и прилике њихове побољшати, и у Џенет их увести о коме их је већ упознао''. (XLVII, 5b-7)
Ово је алузија на физичку смрт у рату што одговара савршено такозваној ''тријумфалној смрти'' (mors triumphalis) у класичним традицијама. Међутим иста доктрина се може тумачити и у симболичном смислу. Онај који је у ''малом светом рату'' био у стању да оживи ''велики свети рат'' креирао је у себи силу која га ставља у позицију да превазиђе кризу смрти. Чак и без физичке смрти, кроз аскетизам акције и борбе може се искусити смрт, може се победити изнутра и реализовати ''више од живота''. У ствари, у езотеричном смислу, ''Рај'', ''Царство Небеско'' и аналогни изрази нису ништа друго до симболичко представљање (смишљено за људе) трансценденталних стања свести на вишој равни од живота и смрти.
Ова разматрања би нам требала омогућити да распознамо исти садржај и значења у оквиру спољне манифестације хришћанства коју је носила западно-нордијска херојска традиција у време крсташких похода. У крсташкој идеологији ослобађања Храма и Свете Земље има додирних тачака – и то више него што се обично сматра - са нордијско-аријевском традицијом која се односи на мистични Асгард (Ásgarðr), далеку земљу Аесира (дом богова) и хероја, где смрт не влада и где становници уживају бесмртност и надприродни мир. Свети рат се појављује као интегрално духовни рат, толико да би могао да се упореди са пророковим ,,купањем које је као ватра чистилишта, али пре смрти''.
Свети Бернар објављује Темпларима: ,,Слава је ваша ако никад не напустите битку, али је још већа слава зарадити круну бесмртности на бојном пољу.''
Апсолутна слава, приписана Богу који је горе, на висини (Gloria in excelsis Deo), постоји такође и за крсташа. Насупрот позадинском Јерусалиму у смислу ''мањег светог рата'' може се видети двоструки аспект небеског и земног града и крсташки рат као увод у истинско испуњење бесмртности.
Војне променљивости крсташких похода изазвале су конфузију, почетну збуњеност, па чак и колебљивост у вери. Али је касније њихов једини ефекат био да прочисте идеју светог рата од свих остатака материјалности. Несрећни исход крсташког похода могао би се упоредити са врлином гоњеном од несреће, врлином чија се вредност може једино упоредити и наградити у светлу надземног живота. Иза победе и пораза, вредносни суд је фокусиран на духовну димензију акције. Дакле, свети рат је био користан сам по себи, независно од својих видљивих резултата, као средство за постизање надличне реализације кроз активну жртву људског елемента.
Исто учење се појављује, уздигнуто до метафизичке равни израза, у познатој аријевској Песми о Божанству (Bhagavad-Gita). Хуманистичка саосећања и емоције које ратника Арџуну одвраћају од борбе против непријатеља окарактерисане су од стране Бога као ''срамна слабост недостојна Аријевца, што не води небу''.(II, 2)
Уместо тога, Бог обећава следеће:
,Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага,
Зато устај, Пртин сине,
Чврсто решен да се бориш.''
(II, 37)
Унутрашњи распоред за преображај мањег светог рата у већи свети рат је јасно описан на следећи начин:
''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''
(III, 43)
Подједнако јасним изразом описана је чистоћа ове акције: ван материјалног циља, изван сваке страсти и људског импулса:
''Исто цени радост-патњу
Добит-штету, успех-пораз;
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех пасти нећеш!''
(II,38)
Као даље метафизичко утемељење Бог просветљава свога слушаоца о разликама између апсолутног духа, који је неуништив, и материјалног, људског елемента који поседује само илузорно искуство.
С једне стране Арџуна постаје свестан метафизичке не-стварности – шта неко може да изгуби и проузрокује други да изгубе, на пример пролазан живот и трулежно тело; док је с друге стране Арџуна доведен до искуства манифестације божанског као снаге која чисти онога који је доживљава до неодољиве апсолутности. Када је сваки ограничени облик постојања превазиђен или уништен у борби, ова сила постаје застрашујуће очигледна. У овим терминима се енергија способна да изазове херојску трансформацију личности може правилно дефинисати. До оне мере докле је у стању деловати у чистоти и апсолутности, ратник ломи ланце људског, призива божанство као метафизичку силу уништења коначног, и ефикасно привлачи ову силу у себе налазећи у њој своје просветљење и ослобођење. Слоган другог текста који припада истој традицији је одговарајући овде: ''Живот – као лук; ум – као стрела; мета коју треба погодити – врховни дух; спојити ум и дух као што испаљена стрела погађа мету.''
Веома је значајно то да Бхагавад-гита представља ова учења која објашњавају како више фазе метафизичке реализације борбе и херојизма требају бити схваћене у односу на примордијално аријевско наслеђе соларне природе. Ова учења су уствари дата од стране ''Сунца'' примордијалном аријском законодавцу Мануу, а касније су одржавана кроз свету лозу Краљева. Током векова учења су изгубљена, да би их божанство поново објавило – не свештенику, већ представнику ратничког племства, Арџуни.
понедељак, 29. април 2013.
Социјални Национализам - Лазар Прокић
Социјални
национализам је ново схватање света кроз ново схватање народа у држави.
Он је дошао најпре као неминовна реакција на индивидуалистичко схватање
демократије и либерализма као њене економске подлоге. Затим се изградио
у један посебан систем, посебну доктрину, са нарочитим гледањем на
човека, грађанина, друштво, државу и размену производних добара.
Значи,
савремени национализам уствари је синтеза националног и социјалног који
се укључују један у други! Према томе он је антитетичан демократији. Из
тога произилази да је он против индивидуализма, против економског
либерализма, против марксизма.
Он је против индивидуализма утолико што не посматра појединца “in se” већ,
напротив, посматра га као производ једног народа чији су специјална
расна и етничка психа и историјски процес омогућили развој истог
појединца. Према томе, оквир у коме се појединац рађа, формира и дела,
то је народ-држава, читав један спиритуални и историјски амбијент, који
је изузетан! Значи ни слобода индивидуе не може бити друкчије
посматрана, већ само као функција тако одређеног оквира.
Следствено
томе ни материјални ни духовни производи појединаца или њихових
организација, не могу бити апсолутно власништво истих. Њихова
производња, циркулација, раздеоба и потрошња имају разлога само ако се
тичу појединаца као средства, а не као крајњег циља. Разуме се, као
средства, мисаоног инструмента народа, државе! Зато држава контролише,
надзирава, одређује, уређује и забрањује...
Национални социјализам је противан марксизму у којој било форми: класичном социјализму, комунизму, социјал-демократији
или бољшевизму. Марксизам је могао понићи само из демократске
концепције света. Ако је човек крајњи циљ свега, а људи су свуда исти –
држава није
потребна; њена је историја само случајност које може и не бити. Отуда
интернационализам који не признаје никакве духовне вредности: ни човека,
ни друштвени, народни колектив. Тако схваћен, марксизам је против
историје јер је зауставља – сва активност човека зауставља се на трбуху.
То је човек – аутомат. А социјални национализам тражи човека у држави,
због државе и са државом. Дакле, он је покрет, акција, стваралаштво,
прогрес. Истицањем култа државе грађанин постаје животворнији јер он тај
култ ствара. То је узајамно допуњавање: уколико појединац ствара
снажнију државу, утолико је и његова безбедност већа.
Непознаваоци
и противници пребацују социјалном национализму да сталним дизањем култа
државе неминовно води империјализму, дакле међународним сукобима. Исто
се може пребацити и демократији. Демократија је доводила до ратова зато
што није била савршена универзална концепција света већ пре универзални
политички систем. Социјални национализам, напротив, нема претензије да
постане универзалан политички систем, али већ постаје општа концепција
света: водећи првенствено рачуна о сталним елементима сваког народа
понаособ (национално осећање, историја, традиција, духовне вредности).
Према томе социјални национализам није никакав повремени експерименат,
већ историјска нужност: синтеза искуства прошлости и предвиђање
будућности сваког народа понаособ. Као такав он не може бити копија већ
израз политичких прилика једне одређене средине. Значи, он може бити
универзалан само као доктрина, а не и као политички систем. А то су два
потпуно различита појма који се наивно или злонамерно бркају свуда па и
код нас. Зато наш будући политички систем према концепцији социјалног
национализма и не може бити друго него искључиво израз наших сопствених
прилика. Та истина постала је толико јасна и разумљива, па ипак многи у
нас, са легитимацијом или без ње, још је нису прихватили.
Али без тога ми још нисмо оптирали за Европу.
Алманах србске омладине
1942.Србски Поредак
Julius Evola
Јулиус Евола, чије је право име било Baron Giulio Cesare Andrea Evola, био је италијански филозоф, расни теоретичар, езотериста, херметиста и окултиста; пречесто његов ангажман унутар фашистичког италијанског режима засењује његово велико дело као херметисте, езотеристе и окултисте. Рођен је 19. маја 1898. у племићкој сицилијанској породици, а умро 11. јуна 1974. Борио се у Првом светском рату као артиљеријски официр. Једно кратко време био је привучен од стране футуристичког покрета који је водио Filippo Marinetti, али је својим сликама и поезијом ипак постао експонент дадаизма у Италији.
Евола је себе сматрао чуварем "Традиције", а овде се пре свега мисли на традицију у виду магијског, древног погледа на свет и универзум, у свету преданом декаденцији, организованом злу и духовном забораву.
Његов покушај да утиче на фашистички и нацистички режим није успео; није могло бити говора о ширењу магијских и духовних идеја унутар режима који су били посвећени земаљској власти, а не еволуцији човечанства, како је он једно кратко време сматрао.
У двадесетим годинама XX века, Евола је ушао у свет духовних, трасцедентних и супра-рационалних студија; интересовања су га одвела у окултно, алхемију и магију, апосебно је проучавао источњачка учења - тибетански ламаизам и Vajrayana тантричку јогу, при чему је истраживао и употребу халуциногеног биља у циљу ширења свести. Међутим, касније ће напустити и тантру и експериментисање са биљкама.
1927. године, у сарадњи са другим италијанским езотеристима, основао је "Gruppo di Ur", чији је циљ био да да "душу" фашистичком покрету путем оживљавања римског паганизма.
Подршка коју је Евола давао фашистима темељила се искључиво на његовој нади да ће фашистички покрет искоренити јудео-хришћанску религију и увести "пагански империјализам" који ће за свој узор имати Римску империју.Међутим, Евола није уживао подршку фашиста; као и један број других еминентних фашиста, Евола се гнушао фашистичког национализма и ослањања на масе које је сматрао заглупљеним и неспособним за било какав напредак, те се у врло ретким приликама појављивао на масовним парадама и окупљањима који су били тако карактеристични за фашизам и нацизам.
Даље његово разочарење фашизмом уследило је након потписивања конкордата између Ватикана и фашистичке партије, чиме је практично католичко хришћанство постало званична државна религија. Надао се да ће моћи да измени фашистичко веровање и усмери га ка својој тардиционалистичко-паганској философији, и у том циљу основао је 1930. "Torre", двонедељни часопис како би промовисао своју конзервативно-револуционарну философију и указао на демагошку природу службеног фашизма.
Фашистичка влада је угасила часопис и кренула у пропагандни рат против Еволе и његовог особља; тај рат је био тако јак да је Евола једно време, на инсистирање његових пријатеља, био опкољен телохранитељима, људим акоји су делили његове идеје.
Међутим, Бенито Муссолини је прошитао Еволино дело "Sintesi della dottrina della razza" и био толико импресиониран оним што је назвао "јединственим римским обликом фашистичког расизма" који се темељио на духовном расизму, за разлику од бруталног физичког расзима на делу у нацистичкој Немачкој, да је одлучио да се лично сретне са њим. Уз Мусолинијеву подршку, Евола је издао још једно своје дело, "Sangue e spirito", које је било у супротности са немачким обликом расизма, али је ипак уживао поштовање у немачким круговима.
По избијању 2. светског рата, Евола се добровољно пријавио за одлазак на источни фронт како би се борио против комуниста, али је одбијен на основу бирократских заврзлама створених од стране његових непријатеља. Након пада режима у Италији 1943., пребегао је у Немачку, где је радио као истраживач слободног зидарства, при Ahnenerbe-у, оделењу SS-а које се бавило духовним и "духовним" истраживањима.
Имао је обичај да за време терористичког бомбардовања немачких градова од стране савезника шета улицама градова док су бомбе падале, како би "искушавао своју судбину". За време једног таквог бомбардовања, гелер је оштетио његову кичму и везао га за инвалидска колица до краја живота.
Пријавите се на:
Постови (Atom)